Између џамије и државе

Спeцијално за "Политику"
Истанбул, 29. августа – Упорни, пре или касније, стижу на циљ. После гласачког маратона који је с прекидима трајао четири месеца, парламент је тек у трећем кругу изабрао председника републике: то је досадашњи министар спољних послова Абдулах Гул, један од првака Партије правде и развоја (АКП), много величана и, у исто време, много куђена личност. "Секуларизам – један од главних принципа наше републике –предуслов је за социјални мир. Док год будем на овој функцији водићу рачуна о свим грађанима без разлике. Са највећом пажњом трудићу се да будем непристрастан", биле су прве речи новог председника Турске после избора у Меџлису. Водећи генерали су бојкотовали полагање заклетве, иако је он, по функцији, командант оружаних снага. Свечаности није присуствовала ни Гулова супруга, ваљда зато што носи фереџу.

Турска је први пут после 80 година добила председника који има исламистичку биографију, а који је пре десетак година претио да ће "променити секуларни систем". Сада ће се видети да ли се променио, или се само притајио.

Турски аналитичари сматрају да је Гул добрим делом раскрстио са својом непорецивом исламистичком прошлошћу, да се преобратио у конзервативног политичара. Као искусан и мудар државник, он ће покушати да избегне директан судар са армијским моћницима, поготово зато што би му то везало руке у приближавању ЕУ, као и у решавању курдског и кипарског проблема.

"Нико не треба од председника Гула да очекује радикалне потезе. Његови противници који се плаше тога биће изненађени, а његови следбеници који очекују заокрете биће разочарани", оцењује познати политички аналитичар Ченгиз Чандар.

Нови шеф државе био је државни министар у фундаменталистичкој влади Неџметина Ербакана, коју су генерали оборили 1997. године. Многи су поверовали да је то крај једне кратке али успешне каријере. Али он се није предавао.

У априлу се, на чуђење многих, кандидовао за председника државе. Опозиција је, уз подршку армије, на тренутак успела да блокира његов избор. Гул је устукнуо, али само полукорак. После ванредних парламентарних избора на којима је његов АКП добио скоро 47 одсто гласова,  смогао је храброст и поново се кандидовао.

Једно му не споре ни противници: он је способан политичар, рођени дипломата. Ако се изузму упадљиви бркови, атипичан Турчин. Увек миран, осмехнут, чак и када изговара опоре речи. За његово име се, добрим делом, везује приближавање Анкаре ЕУ. У Бриселу га дочекују као уваженог саговорника, као реформски опредељеног државника. Течно говори енглески језик, пошто је постдипломске студије завршио у Енглеској. У Истанбулу је дипломирао економски факултет. Једно време се усавршавао и радио у Саудијској Арабији, у Исламској банци за развој. Говори и арапски језик.

Угледао је свет пре 56 година у Кајсерију, граду у централној Анадолији, традиционалном упоришту исламиста.

Они који га боље познају кажу да је веома побожан муслиман, као и супруга Харуниса и троје деце. Када је деведесетих година почео активно да се бави политиком било је природно, с обзиром на његово исходиште, што се одмах приклонио Партији благостања (РЕФАХ) фундаменталисте Ербакана. Она је отворено заговарала повратак у шеријат и стварање исламске уније. Када је кап прелила чашу, генерали су извршили "тихи" војни удар. Гул је у тој влади био државни министар и портпарол странке која је после тога судски забрањена.

Почетком деценије Гул је, заједно са својим истомишљеником и пријатељем Тајипом Ердоганом, на развалинама забрањене фундаменталистичке странке, основао Партију правде и развоја, која се одмах изборила за челне позиције. Према програму, то је конзервативна партија десног центра. Њени политички  противници, међутим,  тврде да она има  прикривени исламистички програм и да ће сада, када има три кључне функције – шефа државе, председника парламента и премијера – врло брзо избрисати границе између џамија и државе. У АКП-у то оповргавају.