Рад о закону

Опште је место да ми не волимо поштовање закона и правила. Апстрактни, безлични закон нашој се свести приказује као неразумљиво ограничење слободе. Некаква власт своју вољу жели да меша са нашом и то тако да је њена воља виша – то само изазива фрустрацију и незадовољство. Нама још увек недостаје неки Платон или Монтескје који би нам објаснио значај „Закона” и „Духа закона”.

Са овом свешћу ми дочекујемо сваки закон, не само ове најновије „реформске” законе, какав је Закон о раду који управо улази у скупштинску процедуру. Желимо да их ослабимо на сваки начин – ако је престрог, одмах му налазимо рупе које га могу ублажити, ако је формалан и сложен, тражимо његову прилагођену, неформалну верзију, употребљиву у свакодневном животу. Те две верзије се не морају поклапати. Власт ће за себе тражити изузетке, неке одредбе у пракси неће важити и за њу – али, пошто у свему тражимо равнотежу, онда ће и „народ” тражити неформалне измене које одговарају њему. Свако ће се мање бринути за оно што заиста пише у закону, а више за оно докле у пракси сме да иде.

Доношење закона подсећа нас на ту непријатност да закони постоје. Сви бихтели да некако оперу руке од тог процеса. Власт воли да се прикаже као да подноси велику жртву тиме што уопште доноси било какве законе. Време доношења закона за њу је „пакао”, посебно у нашим „балканским” условима. Сваки закон има једнак третман „трна у нози”, тако да се нико не брине превише око процедуре његовог доношења. Ионако ће чак и закон донесен по најбољој процедури бити третиран као нужно зло.

Нико, па ни власт, не жели да буде на једноставан начин повезан са тим злом. Иако задужени за доношење закона, органи власти,не подразумевају да имају право да доносе законе, после одређене процедуре и у демократском процесу. Најрадије би да тај врући и непријатни кромпир утрапе некомдругом. Због тога се код нас друштвени субјекти наводно договарају окозакона на друштвено-политичким саветима. Тај други не би требало да буде баш читава јавност, то јестграђани, па сви сматрају да је тзв. јавна расправа прецењена. Предлог закона се до уласка у скупштинску процедуру држи у тајности. Тајно је и место настанка закона. Прошли закон о раду наводно је формулисало Министарство рада, али га је бранило Министарствопривреде, док је ово прво ћутало. Где је прави извор закона,остаје мистерија.

Ниграђани се не присећају да су у демократији у ствари они извор закона. Да би стварно то могли да буду,морали би да, барем у некој мери, напусте „ратсвих против свију” и изаберу стање сагласности које ствара закон, а и процедуре и праксе које обезбеђују његов демократски карактер. Чини се да је у Србији већи проблем закон уопште, него овај конкретни Закон о раду. А ми смо сви помало неолиберали, не због тога што ћемо имати неолиберални Закон о раду, него због тога што смо прихватили базични неолиберални став да су (државни) закони само условно легитимни и да је боље стање без закона – стање одсуства државне регулације, како се то каже.

На неки чудан начин, једна (пост)модерна доктрина и пракса – какав је неолиберализам – поклопила се са старим, традиционалним неповерењем према свакој власти које се укоренило у заједници која још није открила своје демократске потенцијале. Неолиберални економисти, реформски политичари, националисти, проевропска јавност, међународне институције и страни инвеститори, иако се међусобно баш и не воле, сви су сагласни да „више нема шта да се чека” и да се морају донети реформски закони. Неко мора да „пресече” и нешто ради, а обећана брзина је велика, као и увек. Србија је у великом заостатку.

Са тог места позади нико нема времена да размисли хоћемо ли, док верујемо како смо испредњачили као лидер у реформама, остати на истом месту у погледу односа према закону. Законе није волео још Никола Пашић („Закони су за губитнике.”), а и наша модерна реформска страст за променама закона личи на бег од закона уопште. Пакао, то је закон, рекао би неки наш Сартр.

Уредник сајта filozofijainfo