Задругари спасли клековачу

Бајина Башта – Пропала је задруга, али одолева њена најпознатија ракија. Тако Бајинобаштани објашњавају судбину свог чувеног бренда из прошлих времена, „ББ клековаче”, којом су се некад поносили и пићем за репрезентацију је називали. А њено време није исцурило, та ракија доживљава нови препород.

Задругари су „клеку” спасли, кажу нам овде. Кад је Земљорадничка задруга „Бајина Башта” потонула и допала стечаја, у ликвидацију је отишла и производња тог жестоког пића. Али петорица упорних радника пропале задруге, пола године радећи без плате, нису хтели овдашњи бренд да препусте историји. Корак по корак, пронашавши улагача, стигли су до новог почетка и извоза „ББ клековаче”.

Та ракија, с додатком плодова клеке с планине Таре, први пут је у овој задрузи направљена 1955. године. Брзо се прочула, стизала свуда по свету. Извозили су „ББ клековачу” у земље развијене Европе, Аустралију, Аргентину. Причао им је некад генерал Никола Љубичић да је и у Вијетнаму на менију њиховог генералштаба затекао бајинобаштанску „клековачу”. Камиони пуни флаша путовали су тада редовно у Савезно извршно веће и Скупштину града Београда, јер се „клека” служила за репрезентацију. Производња је достизала 250.000 литара годишње, географско порекло је било заштићено. И сада, због сећања на та „златна времена”, у простору где су изложене старе ракије (најстарија из 1968. године, а ту је и стаклени балон са 50 литара „клеке” из 1972) стоји велика Титова слика. Крај ње се радо фотографишу странци који овде опет свраћају.

Кад су прохујала ова „златна времена” и дошло доба приватизације, бајинобаштанска задруга, иза које је био цео век традиције, почела је да тоне. Упала је у блокаду 2006. године и видело се да јој нема спаса, па су у посебан део „ББ клека д. о. о.” одвојили производњу ракије. У задрузи је 2010. покренут стечај, а с њом је у ликвидацију отишао и тај ракијски одељак. Но петорица дугогодишњих радника у задрузи – Миломир Јовановић, Филип Живановић, Алекса Злопорубовић, Драган Камберовић и Милан Јеремић – нису се мирили с пропашћу.

– Знали смо вредност „клековаче” и решили да ризикујемо. Од стечајног управника задруге закупили смо задружни производни простор и опрему за производњу ракије, основали нову фирму „ББ клековача”, па успели да је очувамо. Производња се тада, истина, спустила на око 10.000 литара годишње и изгубљен је већи део тржишта, али, корак по корак, радећи и без зараде јер је код ракије спор обрт капитала (мора да одлежи неколико година), спречили смо пропадање. Брзо смо нашли и стратешког партнера, то је некадашњи велики купац ове ракије Драган Гаврић из Београда, који је постао власник и уложио потребна средства, па је све кренуло напред. Овај бренд је већ неколико година заштићен жигом Завода за интелектуалну својину – прича за наш лист Миломир Јовановић, звани Тица, сада директор фирме, запослен у задрузи још од 1979. године.

Уследило је пресељење производње из некадашњег задружног простора у халу угашеног предузећа „Слобода”, која је потпуно реновирана. Ту су, после улагања, сада нови аутоматизовани казани за печење ракије, 16 прохромских цистерни, осам дрвених буради од четири тоне и 25 од 500 литара за одлежавање ракије, 150 тона у полиестеру за њено чување. У хали управо праве етно-дегустациону салу. По речима Јовановића, око два милиона евра власник је уложио у осавремењавање производње. Стару рецептуру су, наравно, задржали и већ ће у овој години укупно произвести 80.000 литара, а намера је да наредних година ту количину удвоструче.

– „Клековачу” сада опет извозимо, и то у Аустралију и Словенију. Продајемо је и већим трговинским ланцима по Србији, највише у Београду. Свраћају нам групе из Словеније да обиђу нови погон и пробају клековачу и друге наше ракије. Нас петорица бивших задругара и даље радимо, с тим што намеравамо да подмладимо кадар, пет-шест нових радника да упослимо. А многи воћари из овог краја наслоњени су на нашу производњу и проширују своје засаде воћа – додаје директор Јовановић, док технолог Иван Урошевић истиче да нипошто не дозвољавају да се ракија разликује од серије до серије, јер то купци не праштају.

На великим дрвеним бурадима у новом погону стоји написано: „Са знањем у кафану”. Треба знати и шта се пије у кафани, објашњавају задругари, задовољни што им се ризик исплатио, па сада поново раде и пристојно зарађују.

Бранко Пејовић