Елдорадо за стране плаћенике

У Србији готово да и нема пријава за шпијунажу. 

Према подацима из годишњег извештаја Републичког јавног тужилаштва, у 2013. години није било ниједне пресуде за шпијунажу. Забележена је једна обустава истраге, затим једна стара истрага која још није завршена, као и две жалбе на две првостепене осуде на затворске казне, о којима још није одлучено.

– Шпијунажа се уопште не пријављује. О томе говори податак да није било чак ни одбачених кривичних пријава – речено је „Политици” у Републичком јавном тужилаштву.

То, међутим, не значи да шпијуна у Србији нема. Недефинисана национална безбедносна политика и несређена област тајних података може да буде, али и не мора да значи, елдорадо за „стране плаћенике” и „домаће издајнике”. Осим тога, шпијунажа данас више није класична и старомодна, као у филмовима о Џемсу Бонду и Илији Чворовићу. Нема каскадерских провала у тајне архиве ни сумњивих састанака на обали реке.

Данас су на делу сајбер шпијунажа и индустријска шпијунажа. Мета интересовања су идеје, решења, пројекти и пословни наговештаји, а модус операнди подразумева информационе технологије.

– Шпијунажа је високоинтелектуална делатност, у којој се циљеви постављају по десет и педесет година унапред, а неке институције и организације планирају своје делатности и неколико векова унапред. Јер, шпијунажа није само прикупљање информација. То је само први сегмент шпијунске делатности. На основу прикупљених информација следи субверзивно деловање с читавим спектром политичког насиља. Тако је, на пример, деведесетих година, врло успешно разбијена Југославија – каже један од саговорника „Политике” из врло добро обавештених кругова.

Подсећа да су наши државни органи фокусирани на борбу против корупције и нарко-мафије, а да би истраге шпијунске делатности морале да буду дуготрајне и добро осмишљене.

– Када се уђе у траг шпијунској делатности, безбедносне службе морају да одлуче да ли ће ићи на кривично гоњење и доказивање кривичног дела или ће случај решити неким другим методама, које укључују и уступање информација до којих је шпијун дошао или чак размену информација и комбиновање других метода – каже наш саговорник.

Чињеница да пред домаћим правосуђем има врло мало поступака за кривично дело шпијунаже може да укаже на три могућа закључка: да је Србија одлично заштићена од шпијуна, да службе врло добро обављају контраобавештајну делатност или – да се нико озбиљно не бави заштитом уставног поретка и безбедности Републике Србије.

Слободно се може рећи да је овај трећи закључак најправилнији.

Медији су последњих година извештавали о неколико „шпијунских афера”. Случај „Перишић” је најпознатији, али је пред судом обустављен због суђења генералу Момчилу Перишићу у Хашком трибуналу. Већ више од годину дана после ослобађајуће пресуде у Хагу очекује се да суђење за шпијунажу може да се одвија пред београдским судом.

– Још немамо иницијативу тужилаштва да се поступак против Перишића настави. Овај предмет је преузет из војног правосуђа, које је у међувремену укинуто. Такође, у нашој евиденцији је активан и предмет против групе Југослава Петрушића, познате као група „Паук”, који је враћен на поновно суђење – каже Душица Ристић, портпарол Вишег суда у Београду.

Војно тужилаштво у Београду у марту 2002. године подигло је оптужницу против Перишића, као пензионисаног генерала Војске Југославије, за кривично дело шпијунаже у корист САД, наводећи да је ухваћен како америчком обавештајцу Џону Нејбору у мотелу „Шарић” на Ибарској магистрали предаје поверљива документа. Осим Перишића, тада су приведени и потпуковник Миодраг Секулић и Владимир Влајковић. Нејбор се позвао на дипломатски имунитет и одмах је пуштен на слободу. Процес против тројице окривљених сада је у надлежности Вишег суда у Београду, али још није почео јер се чека иницијатива тужилаштва.

После случаја „Перишић” медији су помпезно најављивали наставак шпијунских афера у војсци. Потпуковник Драгољуб Живковић приведен је 2003. године због сумње да је радио у корист Русије, а оптужен је за шпијунажу, лажно представљање и фалсификовање исправе. Како сазнајемо у Вишем суду у Београду, поступак против Живковића окончан је 2006. године – ослобађајућом пресудом. Шпијунажа није могла бити доказана, па му је на терет стављено одавање војне тајне, али ни за то није било доказа, па је ослобођен.

Шпијунске афере потресале су у прошлом веку врхове власти бивше Југославије. Тако, рецимо, чувени професор из Сарајева Ненад Кецмановић није могао да буде члан Председништва СФРЈ јер је „виђен да је ручао с британским амбасадором”.

Данас у Србији нису нимало необична формална и неформална дружења политичара и виђенијих интелектуалаца са страним амбасадорима. Данас је Србија на сигурном путу ка заједници европских народа, а само најбоље упућени људи у обавештајним службама знају колико је Србија забринута за своју националну безбедност.

Александра Петровић

-----------------------------------------------------------

Топографски планови БИА пред судом

Један од малобројних поступака за шпијунажу и одавање државне тајне, који је годинама вођен пред Вишим и Апелационом судом у Београду, завршен је ослобађајућом пресудом за окривљене који су обављали геодетске радове за Безбедносно-информативну агенцију (БИА). Реч је о директору једног београдског предузећа за архитектонске и инжењерске послове, и о студенту који је био ангажован да обавља геодетске радове за БИА.

Директор је био окривљен да је „учинио доступним катастарско-топографске планове и планове водова подземних инсталација за локацију у Улици краљице Ане бб”, који представљају државну тајну, тако што је добијене податке снимао у фолдеру БИА, а није их уништио на свом рачунару. Студент-геодета био је оптужен за шпијунажу, зато што је податке нарезао на ЦД, који је однео у Будву, па је тако „тајне податке учинио доступним страној држави”. Ослобођени су јер, како стоји у коначној пресуди, нема доказа да су извршили кривична дела одавања државне тајне и шпијунаже.

-----------------------------------------------------------

КАРЛОВ УГАО

• Нас има ко да шпијунира али нема шта.

• Американци и Немци су блиски образ уз образ или боље – уво уз уво.

• Амерички прислушкивач за Меркелову аутоматски се укључује на речи Путин и Вучић.

• Наши су прислушкивали Николића јер је наш.

• И Тита су прислушкивали његови – Американци и Руси.

• Руси спремају шпијунски центар на Куби. То је виц с брадом.

• Немци, ради сигурности, враћају писаће машине. Ми бисмо могли Ресавску школу.

• Американци прислушкују целу планету али ми смо небески народ.

• Ако прислушкују Вељу Илића, мора да им крчи звучник.

• Ми немамо Вотергејт али имамо вотер преко главе.

Драгутин Минић