Села пуна празних кућа

Кула – У селима на подручју западнобачког и јужнобачког округа има на стотине празних кућа које се нуде на продају по багателним ценама, од три до седам-осам хиљада евра. Многе су већ увелико запуштене, али има их и сасвим солидног изгледа са електричним, водоводним и телефонским прикључцима, пространим двориштима и окућницама, такорећи одмах усељивих. Међутим, купаца нема или су врло ретки.

– Према последњем попису у Куцури има нешто више од четири хиљаде домаћинстава, а тренутно је најмање двадесетак напуштених кућа које, чак ни за мале паре, нико не купује. Наследници нису у могућности да их одржавају, или то не желе, тако да оне брзо пропадају а често су и на мети вандала. Село тавори, све је мање чељади, више је опела него крштења и свадбарских весеља – вајка се секретарка Месне заједнице Куцура Јелена Бесермењи.

Истоветне приче чули смо и у Равном Селу, Руском Крстуру, Крушчићу, Липару, Сивцу, Надаљу, Турији… Колико су опустела села у овом делу Бачке најбоље одсликава број уписаних ђака првака у којих је – сазнајемо у школској управи – ове године и до три пута мањи него крајем прошле деценије. То је, истичу демографи и социолози, последица драстичног смањења укупног броја становника у овом крају, што је условило и пад наталитета, посебно када су у питању сеоске средине. Само у последњих десет година у 225 војвођанских села забележен је пад броја становника за десет до двадесет одсто – подаци су Републичког завода за статистику.

Игром судбине, немајући другог избора, у овдашњим сеоским насељима у последње време трајно се удомљава све више избегличких и прогнаних породица. Уз финансијску подршку локалних самоуправа и Комесаријата за избеглице, а делом и властитим учешћем, купују и адаптирају напуштене сеоске куће или салаше, почињу да се баве земљорадњом и сточарством. Неки су се, попут Милана Петричевића, прогнаника с Космета, брзо привикли на паорски начин живота.

– Конкурисао сам прошле године за помоћ за куповину куће у Равном Селу, што ми је одобрено, а потом добио и нешто кредита, па ево с породицом ’пустио корене’ у бачкој равници. Мештани су нас изузетно лепо прихватили, добре су комшије, а село је лепо уређено – улице и тротоари су асфалтирани, водоводна, канализациона и телефонска мрежа допиру до сваког дела села. Близу нам је Врбас, а ни Нови Сад није далеко. Кад нема друге, морамо бити задовољни – вели наш саговорник.

Још педесетак избегличких и прогнаних фамилија, попут Петричевића, добило је у овом делу Бачке током последњих десетак година домове с окућницама, али то ни изблиза неће оживети, бар не задуго, опустела села. И старачка домаћинства у овдашњим селима су се проредила, некадашња моћна пољопривредна добра и земљорадничке задруге сада су у приватним рукама или су угашена, велики део локалног становништва је остао без радних места, млађи свет одлази у градове, тако да су остали претежно пензионери и тек понеко мање породично земљорадничко газдинство. Како истичу у агенцијама за посредовање у продаји некретнина, чак ни на огласе власника који би своја сеоска имања, углавном наслеђена, издали у закуп или уступили некој породици на бесплатно коришћење – ретко ко се јавља.