Лепотице угрозиле директора "Политике"

Понекад, под теретом свакодневних брига, човеку се наметне мисао како је некада све било у реду, лепо, безбрижно, још мало, па прави рај. Онда је довољан само један, наоко ситан детаљ да одслика време у коме смо живели. Тако ми се ономад телефоном јавиo Радослав – Рака Јовановић, давнашњи, познати уредник Београдске хронике нашег листа. То је човек кога би сва деца, из цуга, при упознавању пожелела за ујака. А зна се – да се од ближе родбине ујаци највише воле.

– Знаш, Фериде, пре непуних четрдесет година ја због тебе замало да изгубим посао – ни пет ни девет рече Рака.

Намах се збуних. Откуда то? Како уредник "Политике" може да изгуби посао због јуноше од 23 године, новинара почетника, хонорарца?

– Не знам да ли си ти заборавио, али ја нисам. Пред избор лепотице "Базара" за не знам коју годину, послао сам те да направиш потпис испод фотографије о пријему који је у част лепотица приређивао директор "Политике" Милојко Друловић...

– Да, Рако, добро се сећам тог пријема, али како да ти изгубиш посао због тога? – прекидох га у нестрпљењу да што пре сазнам појединости о том давнашњем догађају.

– Е, видиш, фоторепортер Срба Вранић је начинио снимак када Друловић разговара са лепотицама. Ти си направио потпис за ту фотографију и ја пустио у новине. Сутрадан ме звао директор и добро ме изрибао. Дао је и налог за формирање дисциплинске комисије са предлогом да ме одмах суспендују с посла. Шта би даље било – ко то зна. Елем, у дисциплинској комисији су била два уредника "Политике", Света Љубисављевић и Раде Станојевић, који су тај несувисли предлог Друловића одбили. Да не би тих мојих колега, ја ти, мој Фериде, замало страдах – исприча Рака оно о чему први пут чујем, иако се, у неку руку, тицало и мене. Јер, разлог за покретање дисциплинског поступка је био тај што је у тексту стајало да је директор "Политике" разговарао са кандидаткињама за "Мис Југославије"!? Невероватно.

Данима ми ово подсећање на прохујало време није дало мира. Тачно је да сам писао потпис испод те инкриминисане фотографије и то негде 1969. године, када је за "мис Југославије" изабрана Радмила Живковић, студенткиња из Београда.

Прича ме баш заинтригирала и одем до документације "Политике" у потрагу за том фотографијом. После два часа трагања, нађем комплет "Политике" из септембра 1969. године и у броју од 26. септембра у дну леве стране Београдске хронике фотографију коју сам тражио. Поново сам, после 38 година, прочитао тих неколико редова о пријему у свечаној сали ресторана "Политике" на 15. спрату. Последња реченица је гласила: "На слици Милојко Друловић, директор "Политике", у разговору са кандидаткињама за Мис Југославије".

Буљио сам у ту фото-вест и покушао да докучим шта је ту било богохулно за комунистичку религију. Најобичнија информација о томе како је Друловић, као директор "Политике", која издаје и угледни "Базар", био домаћин на пријему лепотицама. Бар три пута месечно у "Политици" су се појављивале фото-вести таквог типа, Друловић као директор примио овога, примио онога. И онда помислих да је све то, ипак, била последица завидљиваца у партијским редовима, медиокритета из те руководеће номенклатуре СКЈ. Јер, Друловић је важио за праведног и поштеног човека, мало крутог у комуникацији са другим људима, али му се није могло ништа замерити. Сем тога, кад га је Срба Вранић фотографисао ништа није коментарисао, јер бих ја, који сам стајао преко пута њега, чуо било какву примедбу. Добро је знао да је таква информација неопходна нашим новинама.

Тако је, вероватно, мислио све до јутра. Док партијски другови нису почели, претпостављам, да збијају шале на његов рачун, а он изгледа није волео да му повод за зезање буду лепотице. Зато је дао налог за покретање дисциплинског поступка и верујем да му је пао камен са срца када је комисија одбила његов предлог. С том одлуком је, опет претпостављам, махао испред носа онима који су мислили да су духовити. Или је, можда, нешто о том "инциденту" стигло и до доживотног председника, па је он, увек радо виђен у друштву лепих жена, само махнуо руком: "Ма, пустите то!" Углавном, убрзо после тога Милојко Друловић је запловио дипломатским водама. Оставио је дубок траг у мисији амбасадора  у СССР-у и Кини.

А лепотице, шта је било с њима. Е, те године је изабрана за "мис Југославије" Радмила Живковић, студенткиња из Београда. Добила је као награду аутомобил "фијат 125" и 5.000 динара. Није ни сањала да ће једног дана понети ту титулу после лепотица какве су биле Никица Мариновић и Ивона Пухијеро, која јој је и предала ленту. Београдско девојче које се довијало за џепарац на разне начине, па као и разводник у Атељеу 212, имала је дебитантску улогу у домаћем филму "Осека". Те 1968. године, када је на филмском фестивалу у Пули добила награду за глумачки деби на филму, срео је Џавид Хусић, репортер "Илустроване Политике" и предложио јој да конкурише за "Мис Југославије". Није јој такво нешто падало на памет. Ипак, у редакцији "Базара" којој је Хусић вероватно дојавио какву је лепотицу срео у Пули, сазнали су њену адресу и замолили је да дође на разговор. После консултација у породици, Радмила Живковић је пристала и најпре била изабрана за "мис Србије", а онда 27. септембра 1969. године, у Дому синдиката и за "мис Југославије".

Новинарима је данас тешко да се сусретну са некадашњим лепотицама. Јер, већина њих имала је лоше искуство са мојим колегама. И зашто после свега човек да има проблема, ако може да их избегне. Поготову што су новинари лепотице најчешће представљали као глупаче, које од своје лепоте ништа не виде нити шта знају.

Како да се Радмила Живковић не наљути на новинаре, ако они напишу нешто што она никад није изјавила, јер се тих месеци уопште није срела ни са једним од њих. Средином фебруара 1973. године ЈАТ ју је међу 300 својих стјуардеса изабрао и послао у Монтевидео да брани боје нашег авио-превозника на такмичењу за "Мис стјуардеса света". Приликом боравка у Уругвају упознала је неколико преживелих рагбиста из ове државе, који су 13. октобра 1972. године имали авионски удес на Андима, па је, да би преживели, било и случајева канибализма, о чему је брујала сва светска штампа.

Е, у једном нашем озбиљном недељнику, у пролеће 1973. године, појавила се информација о томе како је, наводно, Радмила Живковић била (ијууу! ијууу!) сва срећна што је из сусрета са преживелим рагбистима изашла здрава, жива и – читава. Јер, не дај боже, могао ју је неко од канибалиста са Анда цапити колико је слатка. Хајде, будите поштени, зар на такву бљувотину може да се има коментар? И зар после тога Радмила Живковић да верује новинарима. Не, свакако, не.

Дошла је, ипак, у кафић "Слика" у Далматинској улици само да ми захвали што сам се ње сетио и да ми лично каже да она "није из те приче за новине". Оно шта је све преживљавала као лепотица Југославије, шта јој се ружно и лепо догађало, какав јој је био приватни живот, није то за њу. Ма, дајте, људи, оставимо такве приче силиконским лепотицама, а овакве које је мајка природа дала да зраче лепотом и после 40 година, пустимо нормално да живе. Попили смо по кафицу и рекли једно другом "извините" и – до виђења.

Чекајте, а о чему смо оно почели да причамо. Ах, да, о недовршеним личностима у СКЈ и о томе како су хтели да напакосте Милојку Друловићу, директору "Политике". Хе, да не би Раке Јовановића ни о томе нико ништа не би знао.