Моравац у Сан Себастијану

Чачак – Први час за бруцоше музичке академије у Сан Себастијану заказан је за 20. септембар, а већ следећег дана Марко Шеварлић из Чачка може да позове ново друштво на част, јер тада пуни 19 година. Млади хармоникаш се спрема за одлазак у Шпанију, а још су свеже успомене са пријемног испита на "Музикени", високој музичкој школи у Баскији.

– Дводневне провере знања, крајем јуна, полагала су 284 кандидата. Био сам пети на теоретском делу, а решавање тестова трајало је осам сати. Сутрадан, за извођење на инструменту добио сам десетку, једини од свих – каже за "Политику" Марко Шеварлић.

То получасовно свирање састојало се од пет стилова: барока, романтизма, авангарде, транскрипције на познате теме и лирске композиције. Што се лирике тиче, Шеварлић је одабрао музички комад Михаила Глинке под називом "Растанак" (на руском "Разлука").

– На одсеку хармонике тражили су два студента за прву годину. Пријемни су полагали један Шпанац и тројица Срба, али домаћин није прошао. Управа је одлучила да прими све кандидате из Србије, то су још момак из Новог Сада и други из Лесковца – прича млади Чачанин.

Он је још прошлог новембра, као изузетно даровит, добио позив шефа катедре за хармонику из Сан Себастијана да школовање настави на североистоку Шпаније.

– Професор Ињаки Алберд боравио је пре две године у Крагујевцу и слушао како свирам. Тада су ме Шпанци уврстили у неки свој списак за будућност. Сада је обећао да не морам да плаћам школарину, већ тај трошак може да буде покривен наступима током четворогодишњих студија.

Марко ће у Шпанију понети неспорни музички таленат, најбоље оцене из основне и средње музичке школе и податак да је наставио стазом поморавског Орфеја из Мрчајеваца Обрена Пјевовића, чија је супруга била из породице Шеварлић. Хоће ли та торба успомена и сећање на деду бити довољни за живот и интернат?

– Тешко. Зато смо кренули да куцамо на разна врата, можда иза неких чека стипендија – одговара, уместо Марка, Никола Пјевовић (59), Обренов син, који се из Ванкувера вратио у Мрчајевце.

Срели смо их – Марка и Николу – у Чачку док су размишљали на коју ће страну, време иде, ваља путовати. Никола бодри себе и рођака Обреновим стиховима: "Свега остах жељан, брате/ жељан знања, жељан путовања/ свега остах жељан, брате/ сем студене бистре воде".