Аустро­у­гар­ски пло­тун на воз са же­на­ма и де­цом.

 „У ва­ро­ши је тог ве­че­ра за­вла­да­ла пра­ва па­ни­ка. Љу­ди су се уз­му­ва­ли као пче­ле у ко­шни­ци. Јед­ни су се спре­ма­ли у сво­је ко­ман­де, дру­ги, опет, хи­та­ли да што пре на­пу­сте ва­рош, јер се му­ње­ви­том бр­зи­ном про­не­ла вест да ће Аустри­јан­ци још у то­ку но­ћи по­че­ти те­шким гра­на­та­ма да бом­бар­ду­ју Бе­о­град.” 

Ова упе­ча­тљи­ва сли­ка пре­сто­ни­це од 28. ју­ла 1914. део је члан­ка ко­ји је 1934. об­ја­вљен у „Бе­о­град­ским оп­штин­ским но­ви­на­ма”, под на­сло­вом „Ка­ко се у Бе­о­гра­ду жи­ве­ло у пр­вим да­ни­ма Свет­ског ра­та”. Аутор Све­та Ми­лу­ти­но­вић, ко­ји је три­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка био глав­ни се­кре­тар Удру­же­ња бра­ни­ла­ца Бе­о­гра­да из Пр­вог свет­ског ра­та, ре­пор­тер­ски је до­ча­рао си­ту­а­ци­ју у глав­ном гра­ду те јул­ске ве­че­ри 1914. као и на­ред­них да­на, а на­ро­чи­то ка­ко су се пр­ве бор­бе од­ра­зи­ле на ци­ви­ле.

Нај­ве­ћа ужур­ба­ност пр­ве ве­че­ри Ве­ли­ког ра­та вла­да­ла је на Же­ле­знич­кој ста­ни­ци, због ева­ку­а­ци­је Бе­о­гра­ђа­на. Та­мо су сти­гла три во­за у ко­ји­ма су од­мах по­пу­ње­на сва ме­ста, а „чак су и кро­во­ви ва­го­на би­ли на­чич­ка­ни љу­ди­ма”. Пр­ва ком­по­зи­ци­ја успе­шно се про­би­ла из­ван гра­да ка уну­тра­шњо­сти, али су пред мрак на дру­ги воз пу­ца­ли не­при­ја­те­љи са дру­ге оба­ле Са­ве. 

– Пуц­ња­ву пу­ша­ка и екс­пло­зи­ју дум­дум кур­шу­ма ко­је су, про­тив­но Ме­ђу­на­род­ном уго­во­ру о упо­тре­би оруж­ја, Аустри­јан­ци још у пр­вом ча­су ра­та би­ли упо­тре­би­ли до­пу­ња­ва­ла је ужа­сна ци­ка и ври­ска де­це и же­на. Сре­ћом, жр­та­ва ни­је би­ло, јер је ма­ши­но­во­ђа пу­ном па­ром про­ју­рио кроз ово ме­сто смр­ти – бе­ле­жи Ми­лу­ти­но­вић.

Зграда Француског књижевног друштва у близини данашњег Студентског трга

Због пло­ту­на ко­ји је „ис­па­љен на го­ло­ру­ке гра­ђа­не, же­не и де­цу из Бе­о­гра­да”, тре­ћи воз пред­ви­ђен за ева­ку­а­ци­ју кре­нуо је ка­сни­је у то­ку но­ћи. Ва­го­ни су ис­пра­жње­ни, а на­род се укр­цао тек у Ре­сни­ку ко­ји је због уда­ље­но­сти од на­па­да­ча пре­тво­рен у по­ла­зну ста­ни­цу ка уну­тра­шњо­сти. 

Без об­зи­ра на успе­шан про­ла­зак ових во­зо­ва, ве­ли­ки део Бе­о­гра­ђа­на ни­је сти­гао да се ева­ку­и­ше пр­ве ве­че­ри, па су у стреп­њи про­ве­ли ноћ из­ме­ђу 28. и 29. ју­ла. Нај­ве­ћи страх иза­зва­ла је ве­ли­ка екс­пло­зи­ја ко­ја се од­и­гра­ла из­ме­ђу 1 и 2 са­та ују­тру, ка­да су по­пу­ца­ли про­зо­ри мно­гих ку­ћа на Дор­ћо­лу у Са­ва­ма­ли, па чак и у за­пад­ном де­лу Вра­ча­ра. Чар­ши­јом се про­не­ла вест да Аустро­у­га­ри пре­ла­зе Са­ву. 

Бег од граната у ташмајданску пећину

– Мно­ге су же­не сво­ју му­шку де­цу по­че­ле да по­ве­зу­ју ма­ра­ма­ма и да их обла­че у сук­ње, јер су ве­ро­ва­ле да не­при­ја­тељ­ски вој­ни­ци бар пре­ма жен­ском по­лу не­ће би­ти бру­тал­ни, су­ро­ви и кр­во­лоч­ни – пи­ше Ми­лу­ти­но­вић. 

Олак­ша­ва­ју­ћа но­вост сти­гла је са сви­та­њем – та­да се у гра­ду са­зна­ло да су чет­ни­ци Во­ји­сла­ва Тан­ко­си­ћа, ко­ји су ор­га­ни­зо­ва­ли од­бра­ну гра­да још пре рас­по­ре­ђи­ва­ња ре­гу­лар­них срп­ских тру­па на пре­сто­нич­ким оба­ла­ма, сру­ши­ли мост на Са­ви и по­то­пи­ли ма­ђар­ску ла­ђу „Ал­кот­мањ”, да оне­мо­гу­ће пре­лаз не­при­ја­те­љу и да је то иза­зва­ло стра­хо­ви­ту де­то­на­ци­ју. По­сле окр­ша­ја на Са­ви, већ 29. ју­ла цео Бе­о­град бру­јао је о нај­ве­ћој опа­сно­сти са ре­ка. То су би­ли оклоп­ни бро­до­ви – мо­ни­то­ри, са ко­јих је јед­на од гра­на­та па­ла и у бли­зи­ни „Грч­ке кра­љи­це”. 

– Ко­ма­ди­ће ове рас­пр­ше­не гра­на­те ко­ји су по­па­да­ли и за­ри­ли се у др­ве­ну кал­др­му, за час је по­ку­пи­ла ра­до­зна­ла де­чур­ли­ја, ко­ја их је но­си­ла сву­да по ва­ро­ши, по­ка­зи­ва­ла сву­да по ва­ро­ши, по­ка­зи­ва­ла гра­ђан­ству и про­да­ва­ла по ди­нар је­дан ко­ма­дић – све­до­чи Ми­лу­ти­но­вић. 

Због упор­них бом­бар­до­ва­ња још не­е­ва­ку­и­са­не же­не са де­цом су већ та­да по­че­ле да си­ла­зе у по­дру­ме. У њих је пре­но­шен и ве­ли­ки део по­кућ­ства, па их Све­та Ми­лу­ти­но­вић по­ре­ди са Но­је­вом бар­ком. Та­да је на­стао и стих ко­ји су упам­ти­ли ско­ро сви жи­те­љи Бе­о­гра­да: „Сад ће Шва­ба дум­дум, беж’те же­не у по­друм”.    

Монитори су сејали страх и гранате

Код уда­ра те­шких гра­на­та ни у по­дру­ми­ма ви­ше ни­је би­ло по­мо­ћи, а на­па­ди су би­ли све ин­тен­зив­ни­ји, па су Дор­ћол и Са­ва­ма­ла ве­ли­ком бр­зи­ном пот­пу­но ис­пра­жње­ни. У тим на­се­љи­ма „оста­ле су са­мо мач­ке ко­је ни­су же­ле­ле да на­пу­сте до­мо­ве сво­јих га­зда”. Пу­ста ва­рош је би­ла у пла­ме­ну, а ки­ше гра­на­та то­ли­ко уче­ста­ле да Ми­лу­ти­но­вић на кра­ју свог члан­ка бе­ле­жи да су се и са­хра­не по­ги­ну­лих и пре­ми­ну­лих оба­вља­ле ве­о­ма ужур­ба­но, јер ни Но­во гро­бље ни­је би­ло по­ште­ђе­но бом­бар­до­ва­ња. 

– По­ме­ну­ло се, не по­вра­ти­ло се – за­вр­ша­ва се­кре­тар Удру­же­ња бра­ни­ла­ца Бе­о­гра­да текст о пр­вим да­ни­ма Ве­ли­ког ра­та у пре­сто­ни­ци, об­ја­вљен 1934.