Кора хлеба из Љутака

Буковик – Летњи дан, по природи већ дугачак, у каменолому се отегне без краја. Динар не пада с неба, отуда у инат данима није било ни капи кише, па сељаци из Вујетинаца крепе жуљевите душе млаком водом из балона понетог јутром од куће, или са планинског врела које тек тоцуља. И, голим рукама ломе стене на Буковику, док се планинским венцем вије врућ ветар.

– Такав је мајдан, не може другојачије. И име му приличи, зове се Љутак – каже за "Политику" Зоран Стојић (41) из Вујетинаца, проводећи четврту годину у каменолому.

Приповеда да је 17 и по година радио у "Застави" и, пошто у Крагујевцу нема више посла, остао у Вујетинцима, на земљи и камену с Буковика (850 м. н. в.). Са рођацима и суседима у истом налазишту бори се за неку пару, вративши се из града на горску стазу којом су некад корачали његови преци.

У каменолому на шумадијској планини кулучило се још за турског земана, јер се једна тачка на том простору и данас назива Нишан (турски – споменик). Опустео је седамдесетих прошлог века, кад се народ мало заимао, а бетон учинио бољим од камена. Сељаци рудари вратили су се на стеновиту муку 1990. године пошто је тада, веле, "почела ова криза".

На врху Буковика природа је наслагала слојеве вулканске површинске стене дацит, ређајући једну преко друге правилно образоване камене плоче, дебљине од неколико сантиметара. Између њих су наслаге врло меког материјала, што се на пресеку уочава као линија која показује рударима где ваља забити клин па запети. Камен привлачне боје и структуре користи се, као ломљени полуобрађени, за цокл на грађевинама, тротоар или, скоријих година понајвише, облагање цркава.

Главна узданица рударева јесу чврсте шаке, гвоздени клинови и маљеви од петице до десетке, названи по тежини у килограмима.

– Плочу која је на врху одвајамо подбијајући клин између слојева, затим оцртамо и ломимо камен на мање комаде, па ређамо у тракторску приколицу. Најцрње је кад линија слаже, мислиш да су слојеви одвојени а нису, и онда дуго и узалуд млатиш тешким чекићем на камењу у планини. Нови насад чекића, од дрена, граба или јасике, зна да се поломи и за двадесетак дана – прича Стојић.

Налазиште је подељено на укупно 12 мајдана, посаде имају од двојице до петорице, и људи су листом из километар и по удаљених Вујетинаца, иако је каменолом званично у атару суседне Остре, која је далеко. Оба села су на чачанском подручју а посед припада "Србијашумама", и свака екипа у туцету плаћа годишњу кирију од хиљаду евра.

– Имамо право да извадимо 50 кубика годишње и за сваки смо платили 1.540 динара. Првог и петнаестог у месецу шумар излази у мајдан, мери колико сам извадио, и не смем да наставим копање док то не одвезем у село. Сад је нешто боље јер су нам дозволили да, ако ове године не извадимо по 50 кубика, већ плаћену разлику пренесемо у следећу – објашњава Стојић.

Поврх тог трошка, приморани су да плаћају багеристу из Трбушана, који у мајданима скида и по десетак метара стеновите јаловине, да би копач тек онда угледао добре, правилне слојеве. Кад душа заиште одмор, копачи се наместе украј, у хладовину, запале дуван и заподену причу. Имају о чему, јер ово им није адреса само за један дан, месец или годину. Зоранов брат од стрица Душан (56), или Милован Марковић (56), рецимо, у каменолому су непрекидно од 1995. године.

Камен за продају наслаган је на много места доле у Вујетинцима, поред асфалтног друма. Квадрат се продаје, према дебљини, од пет до 12 евра.

– Што је камен тањи, то је скупљи и доноси много већи приход. Јер, један кубик има 20 квадрата петице, или 10 квадрата десетке. Све зависи на какве слојеве наиђем, ни у каменолому се не може без среће – рече Зоран Стојић.

На поздраву, вели да се човек без бољег привикне на све, па и на каменолом. По коју цену? Добро је ако остане 20 евра за дан.