Битеф у знаку Првог светског рата

Овогодишња селекција 48. Битефа инспирисана је у великој мери годишњицом Првог светског рата, али не на комеморативан или државно прикладан начин, већ с идејом да се овај датум тематизује као почетак одређених политичких и друштвених процеса који су обележили историју 20. века. У том смислу, све представе из селекције кореспондирају с неким догађајем или феноменом 20. века, каже за „Политику” Ања Суша, коселектор 48. Битефа.

Овогодишњи Битеф биће отворен 20. септембра, а пратиће га поднаслов „Прошлост је сада”, како гласи и наслов швајцарске представе Корине Мајер, која је део званичне фестивалске селекције. Верна битефовска публика имаће прилику да до 30. септембра види занимљива сценска остварења уметничких трупа из Пољске, Литваније, Немачке, Швајцарске..., земаља региона и Србије. Поред Првог светског рата, теме које ће бити заступљене на Битефу су и Други светски рат, антисемитизам, ратови, цензура.

– Овогодишња селекција у потпуности је посвећена политичком театру. Задовољство ми је да најавим да ће Битеф затворити редитељ кога смо дуго чекали у Београду: Лук Персевал. Он долази са својом најновијом представом „Фронт”, која се бави Првим светским ратом из западне перспективе – објашњава Ања Суша и открива да ли ће и ове јесени Битеф изазвати полемике:

– Још се никада није догодило у историји овог фестивала да није изазвао полемике, па ће сасвим сигурно тако бити и сада. Нису проблем полемике. Оне су увек добродошле, него нарцисоидне тираде појединаца, које се темеље на проблематичном личном укусу и веома скромном познавању савременог театра.

Битеф већ традиционално прате и финансијске недоумице, због чега селекторски тим Јован Ћирилов и Ања Суша из године у годину праве компромисне селекције.

На наше питање које би трупе и уметнике ове јесени позвали на Битеф када би постојале финансијске могућности, Ања Суша одговара:

– Жао ми је што ове године нисмо успели да доведемо немачку групу „She She Pop”, још једну бриљантну немачку представу из Минхнер Камершпила „Fegefeuer in Ingolstadt”, као и ирску представу „Липи”. Са свима смо се већ договорили за следећу годину. Иначе, у некој мојој имагинарној селекцији, неоптерећеној буџетом, увек би се нашли Хајнер Гебелс, Алан Плател, Јан Лауерс, Кејти Мичел, Иво ван Хове, Лук Персевал, Констанца Макрас и трупа „Институтет”. Већина их је, срећом, већ била на Битефу.

Утисак је да редитељи и глумци углавном не прате Битеф у оној мери у којој би то било потребно. Да ли постоји бојазан за будућност Битефа?

– Како који редитељи и како који глумци. Сигурна сам да се то не може рећи за моју генерацију и оне који долазе после нас. Многи од њих су се формирали захваљујући Битефу. Мислим да Битеф више није стигматизован од такозваног мејн стрим еснафа, онако како је био у време свог настанка. Мада, чињеница је да је и даље велики број оних који систематски игноришу и овај фестивал и све друге догађаје који имају неке везе с изванлокалним контекстом.

Ове године су на фестивалу у Висбадену приказане две представе са прошлогодишњег Битефа, а Бечки фестивал и многи други европски фестивали континуирано су пратили регионалну селекцију Битефа и често позивали представе из наше селекције. Ако то не говори о значају Битефа, не знам шта говори. Када, на пример, прочитате текстове страних новинара са Битефа, постаће вам јасно колико је локални одјек овог фестивала парохијалан и замагљен испарењима разних чаршијских кухињица у којима се кувају традиционални српски специјалитети. Пре десетак година је лансирана теза да је Битеф у кризи и то је постала мантра коју често и радо преноси чак и државна телевизија, иако нико не покушава да нам објасни зашто. Кад погледате листу уметника који су у том периоду гостовали на Битефу, она се не разликује много од Авињонског или неког другог важног европског фестивала, за које нико не мисли да су у кризи.

Осим тога, Битеф се у том периоду и те како мењао, самопропитивао и на сваки начин покушавао да пронађе своју позицију у промењеном контексту. Када би Битеф био највећи проблем српског театра, вероватно бисмо имали најбољи театар у Европи, што, нажалост, није случај. Мислим да у граду који има пет позоришних премијера годишње, док је пре неколико година имао 50, Битеф не треба да буде објекат највеће критике, већ место на којем се пуне батерије и враћа достојанство позоришту које је, код нас, скоро прегажено. Било би продуктивније да домаћа културна јавност усмери своју критичност на, рецимо, незакониту смену управних одбора у градским институцијама културе. Иначе, будућности се не бојим, она ће бити онаква какву заслужујемо и какву смо чињењем или нечињењем створили.

Колико се однос позоришта и политике променио од времена када је Битеф основан до данас? И однос града и државе према овом фестивалу?

–Потпуно се променио. Битеф је био државни и политички пројекат СФРЈ која га је видела као средство сопствене интернационалне промоције и то је било одлично за овај фестивал. Та држава је имала веома озбиљан однос према култури. Данашње власти, а намерно користим плурал јер није у питању само једна гарнитура политичара, већ читава неолиберална политичка каста у коју спадају различите политичке партије, има катастрофалан однос према култури. Ја, на пример, још нисам имала прилике да се сретнем с надлежнима у актуелном Секретаријату за културу или Министарству културе чији је посао да, између осталог, комуницирају с онима који програмирају одређене манифестације. Још, дакле, нисам добила прилику да надлежнима представим визију развоја Битефа и да чујем повратно мишљење, које би потврдило постојање стратегије у култури. Уместо тога, непрестано нам шаљу некакве табеле које из године у годину постају све компликованије, а уместо о идејама, прича се искључиво о новцу.