Јурење сопственог репа

Србија чак и када би извезла и последњу јабуку, од процењеног рода од око 300.000 тона тог воћа, не би битније поправила свој извозни салдо у размени са Русијом. Још мање би надоместила оно што увођењем санкција губе велике земље извознице попут Пољске, која уобичајено Русима продаје пола милиона тона јабука годишње.

Пољска је до јуче држала око 40 одсто од око 1,35 милиона тона, колико Русија годишње увезе јабука. Ми са свега 32.000 тона испоручених јабука у првом полугођу ове године једва да можемо да подмиримо потребе ланца самопослуга у Москви са петнаестак милиона становника.

Целој овој причи ваља додати још један податак. Русија годишње за увоз воћа и поврћа потроши око 5,8 милијарди евра. Та сума је таман толика колика је укупна годишња вредност наше целокупне пољопривредне производње.

Шта све ове бројке говоре?

Да Србија оволика колика је и са пољопривредом коју има не може да преузме осетнији део у увозу Русије. Чак и да није било ових обостраних санкција, ЕУ Русији и она њеним чланицама, чиме се широм отварају врата руског тржишта за наше пољопривредне производе, Србија је и пре тога имала повлашћен третман у спољној трговини с том великом земљом. Користили смо га у оној мери колико је то било могуће. Наш годишњи извоз хране у Русију вреди између 170 и 200 милиона евра. Да се мало „напрегнемо” можемо у најбољем случају да достигнемо 300 милиона евра. Готово симболична сума у односу на укупан руски увоз воћа и поврћа.

Шта нам то казује?

Да се Србији тржиште, као шанса за извоз, а тиме и развој, не поставља као проблем. Као ограничење. За добру, квалитетну робу, по прихватљивим ценама и произведену по стандардима ЕУ и Русије, који су у неким елементима чак и строжи од европских, увек је било и биће купаца. Наша је невоља што ми немамо робе, веома често ни за себе, а ради смо да извозимо. Не бива.

Пољопривреду стално истичемо у врх свих развојних приоритета, али од тога та грана нема много вајде. То мало државних подстицаја довољно је само да се одржи неподношљиво мали ниво производње. Радујемо се рекордном роду кукуруза од седам до осам милиона тона, а ако тако одиста и буде, биће резултат кишне године, а не плод богзна какве агротехнике.

Србији, дакле, санкције, које је Русија увела земљама извозницама, краткорочно може да помогне. Да се домогне тих стотинак милиона евра више, који за нас, опет овакве какви смо, није мала пара, али, гледано на дуже стазе, ми нисмо, нити можемо бити велики извозници хране док се у тај посао не укључи држава и то постане њен стратешки развојни циљ. Све остало је узалудно јурење сопственог репа.