Jurenje sopstvenog repa

Srbija čak i kada bi izvezla i poslednju jabuku, od procenjenog roda od oko 300.000 tona tog voća, ne bi bitnije popravila svoj izvozni saldo u razmeni sa Rusijom. Još manje bi nadomestila ono što uvođenjem sankcija gube velike zemlje izvoznice poput Poljske, koja uobičajeno Rusima prodaje pola miliona tona jabuka godišnje.

Poljska je do juče držala oko 40 odsto od oko 1,35 miliona tona, koliko Rusija godišnje uveze jabuka. Mi sa svega 32.000 tona isporučenih jabuka u prvom polugođu ove godine jedva da možemo da podmirimo potrebe lanca samoposluga u Moskvi sa petnaestak miliona stanovnika.

Celoj ovoj priči valja dodati još jedan podatak. Rusija godišnje za uvoz voća i povrća potroši oko 5,8 milijardi evra. Ta suma je taman tolika kolika je ukupna godišnja vrednost naše celokupne poljoprivredne proizvodnje.

Šta sve ove brojke govore?

Da Srbija ovolika kolika je i sa poljoprivredom koju ima ne može da preuzme osetniji deo u uvozu Rusije. Čak i da nije bilo ovih obostranih sankcija, EU Rusiji i ona njenim članicama, čime se širom otvaraju vrata ruskog tržišta za naše poljoprivredne proizvode, Srbija je i pre toga imala povlašćen tretman u spoljnoj trgovini s tom velikom zemljom. Koristili smo ga u onoj meri koliko je to bilo moguće. Naš godišnji izvoz hrane u Rusiju vredi između 170 i 200 miliona evra. Da se malo „napregnemo” možemo u najboljem slučaju da dostignemo 300 miliona evra. Gotovo simbolična suma u odnosu na ukupan ruski uvoz voća i povrća.

Šta nam to kazuje?

Da se Srbiji tržište, kao šansa za izvoz, a time i razvoj, ne postavlja kao problem. Kao ograničenje. Za dobru, kvalitetnu robu, po prihvatljivim cenama i proizvedenu po standardima EU i Rusije, koji su u nekim elementima čak i stroži od evropskih, uvek je bilo i biće kupaca. Naša je nevolja što mi nemamo robe, veoma često ni za sebe, a radi smo da izvozimo. Ne biva.

Poljoprivredu stalno ističemo u vrh svih razvojnih prioriteta, ali od toga ta grana nema mnogo vajde. To malo državnih podsticaja dovoljno je samo da se održi nepodnošljivo mali nivo proizvodnje. Radujemo se rekordnom rodu kukuruza od sedam do osam miliona tona, a ako tako odista i bude, biće rezultat kišne godine, a ne plod bogzna kakve agrotehnike.

Srbiji, dakle, sankcije, koje je Rusija uvela zemljama izvoznicama, kratkoročno može da pomogne. Da se domogne tih stotinak miliona evra više, koji za nas, opet ovakve kakvi smo, nije mala para, ali, gledano na duže staze, mi nismo, niti možemo biti veliki izvoznici hrane dok se u taj posao ne uključi država i to postane njen strateški razvojni cilj. Sve ostalo je uzaludno jurenje sopstvenog repa.