Гвоздена завеса у Берлину

Зид је био у подељеном Берлину, али је стекао светску славу. Као симбол „ратовања без оружја“ – хладног рата Запада и Истока. Данас је то неколико страница у историји 20. века,уз напомену да је Берлински зид постао важна одредница у туристичким водичима престонице Немачке.

Прича о зиду у Берлину заправо је прича о Европи после Другог светског рата, разореној и подељеној. Европи која је постала позорница новог сукоба, хладног рата.

Савезници у рату: САД, Велика Британија и Француска, на једној, и Совјетски Савез, на другој страни, нису дуго остали савезници у миру. Дубоке идеолошке и политичке разлике и непомирљиво различити стратешки интереси, преко ноћи, од партнера направили су љуте противнике.

Прво жестоко одмеравање снага десило се у подељеном Берлину. Совјетска блокада западног Берлина 1947/1948. године била је, условно речено, прва велика „битка“ хладног рата коју је, на крају, добио Запад. После тога Немачка је постала главно „бојиште“ Истока и Запада. Формиране су две немачке државе (1949), „црвена“ и „црна“ и хладни рат почео је да се захуктава.

Једна од најинтересантнијих епизода у надметању Истока и Запада забележена је 1961. године у подељеном Берлину. У ноћи између 12. и 13. августа те године Немачка Демократска Република затворила је обруч око Западног Берлина и почела је изградња зида. Званично објашњење је било да зид треба да буде „утврђена државна граница”, у источнонемачкој пропаганди често је описиван као „антифашистички заштитни зид“.

У свакодневици зид је понајвише служио да се спречи одлив грађана из Источне (НДР) Немачке. Према непотпуним подацима од 1945. до подизања зида из овог дела Немачка на запад је отишло 3,5 милиона људи. Управо то је био највећи проблем комунистичке власти у „првој земљи радника и сељака на немачком тлу“ – страх да ће остати без народа.

Поред тога свакако треба имати у виду и да је НДР каскала у економском развоју за Западном Немачком која је добијала огромну помоћ Запада – пре свих САД. Две истоимене валуте: западна и источна марка имале су сасвим различите путеве развоја и од почетног односа у мењачници 1:1 стигло се, 1982. године, на пример, до курса 1:7. Наравно у корист западнонемачке марке.

„Рођендан“ Берлинског зида је, дакле, 13. август и од тада почела је убрзана изградња овог дела гвоздене завесе између западног и источног блока у Европи. На градилишту зида било је, у почетку, петнаестак хиљада људи. С временом је настала импозантна, трагично ружна грађевина која је Берлин „пресекла“ и поделила на два чудесно различита света.

У личној карти зида остало је записано да је он потпуно окружио Западни Берлин, да је био дуг 156,4 километра, просечне висине између 3,4 и 4,2 метра. Од ове дужине 111,9 километара било је саграђено од бетона и блокова. У дужину Берлинског зида често се убраја и додатних 112,7 километара границе између Истока и Запада у округу Потсдам.

Већ 1962. године почела је и изградња и „пратећих садржаја“. Подизан је још један, унутрашњи, зид са осматрачницама и станицама за пограничну полицију. Брисани простор између два зида најчешће је био миниран. Укратко, зид је био застрашујуће утврђење, мање за одбрану од могућег напада са Запада, а више као последња препрека за оне који су желели да пребегну на „трули“ Запад.

И такав зид није, међутим, био толико моћан да у старту одврати „издајнике“ од покушаја бекства. У тим ситуацијама источнонемачки граничари користили су оружје. Чак ни педантни Немци никада нису прецизно утврдили колико покушаја бекства у Берлину је завршено трагично. Једно време баратало се бројем 238 убијених, касније смањена на 138. Последње убиство на зиду догодило се 6. фебруара 1989. године.

Рачуна се да је можда и 500 људи, довијајући се на разне начине, успело да за 28 година постојања зида баш преко њега побегне. О томе постоје одлични експонати у музеју посвећеном зиду отвореном 1963. године у близини легендарног граничног прелаза „Чекпоинт Чарли“.

Није још тачно утврђено када је донета одлука о подизању зида у Берлину. Има теорија да се идеја први пут појавила 1958. године у разговорима тадашњег совјетског лидера Никите Хрушчова и руководства НДР. Оно што се сасвим поуздано зна јесте податак да је изградњу зида надгледао млади функционер у успону – Ерих Хонекер – касније дугогодишњи лидер Немачке Демократске Републике.

Ерих Хонекер био је и сведок рушења његовог „чеда“ 1989. године. Смењен са свих партијских и државних положаја, гледао је како са карте Европе нестаје држава – НДР – као једна од жртава хладног рата.

Гвоздена завеса, чији је најпознатији део зид у Берлину, почела је да се клима после доласка Михаила Горбачова на власт у Совјетском Савезу 1984. године. „Перестројка“ и „гласност“: два темеља његове реформске политике имали су јаког одјека у целом источном блоку. Сви су желели промене, у НДР су у септембру 1989. године избили масовни протести грађана, власт је брзо губила подршку народа и без помоћи из Москве дани су јој били одбројани. Хонекер је поднео оставке на све функције 18. октобра 1989, а 9. новембра у 18.53 новинари су од тадашњег члана најужег руководства НДР Гинтера Шабовског добили информацију да је ступио на снагу нови закон који укида забрану путовања на Запад.

Десетине хиљада становника Источног Берлина похрлило је према зиду, први прелаз отворен је у 22.30. А у сатима који су следили Берлински зид је „избушен“ као швајцарски сир. Народ га је једноставно прегазио. Највећи симбол хладног рата престао је да постоји за свега неколико сати.

Непуну годину касније, 3. октобра 1990. године, Источна Немачка (НДР) припојила се Западној Немачкој (СРН). У годинама које су уследиле, зид у Берлину је готово у потпуности уклоњен. Сачувано је свега неколико стотина метара који су данас велика туристичка атракција престонице Немачке. И остала су сећања на време хладног рата који је трајно обележио другу половину 20. века.

Жарко Ракић