Таштина је грип душе

У поезији реч је непредвидива и другачија. Написана или изговорена, ћутана или певана, песничка реч је светлост живог духа. Она општи са другим речима, али и са самом собом. У епифанијском блеску песме, речи се брзином светлости ланчано везују у низове слика које нису од овог света, али му припадају.

Овако о песми, и поезији уопште, размишља Ненад Грујичић, у књизи есеја „Руку на срце”, коју је објавио „Службени гласник”.

Песнички таленат, додаје Грујичић, горња је мера употребе речи, највиши спрат артизма у баратању матерњим језиком. Песници од заборава краду и стварају нове речи. Некад то чине лако, као од шале, а понекад рударски тешко. Песници су мајстори видовитог ероса, оне прекогнитивне силе која надвремено твори слику тренутка.

Песници су емотивни оружари талента, чија је „муниција” положена у синестезијске руже језика. Ма колико били заточеници својих снова и визија, песници су хиперсензитивна бића која и те како разумеју стварност и њене кругове. Они су ујединитељи могућег и немогућег. Песници су Орфеји с Јанусовим лицем: у исти мах виде и напред и назад, али и – доле и горе, у свим правцима. Песници су личности пар екселанс.

Поезија „редовно занеми од близине дневних догађаја” (И. Андрић), грми у тишини. У облику говора, „поезија је циљ људске врсте” (Ј. Бродски), највиши домет језика који се лишава идеолошке спутаности и мрака. Она „лечи ране што их задаје разум” (Новалис). Песнички језик нема свој – речник.

Поезија, каже у једном другом есеју Ненад Грујичић, највише доприноси бесмртности језика. Она не дозвољава да нестане језик у којем се остварује. Поезија, и једино она, својим иницијацијским моћима, непрестано подмлађује језик, ширећи његове капацитете. Она га, дакле, наново рађа и оплемењује. Као највиши облик књижевности, поезија је, најдубље, духовна парадигма националног, дисциплина коренског захвата у језику по којем је онтолошки препознатљива. Поезија се суштаствено остварује у матерњем језику и незамислива је без тог медијума којим се одређује род песника. Она континуирано, на овај или онај начин, дотиче питања исконског и намах показује „одговоре”, али не плакатно и буквално.

Песници знају да поезија у матерњем језику открива скривену музику која је уграђена у значења и неразлучива од њих. Деструкција таквог погледа удаљава поезију од могућности да се оствари у свом таленту. Тада добијамо сенке и лешине песничког говора, парајезик, мртвоговор и лажну поетску излучевину. Уцмиздрена мучнина говора обитава у „песмама” које не настају на извору матерње супстанце језика. То, наравно, вреди и за енглеске и руске, арапске и вијетнамске, кинеске и шпанске – као и за српске песнике.

У есеју „О поезији и души”, Грујичић каже: „Видовити ерос подразумева реч која бане у сну, на плажи, покрај пута. Песниково је да се одмах снађе. Око такве речи роје се друге, које у ковитлацу епифаније састављају круг песме, као што глина под прстима мајстора твори крчаг. У центрифугалној сили језика, песник пипа ватру, додаје и одузима звуке, слути и види пољубац форме и садржаја. Без ероса, песма је што и кабаница у јарку на киши, збачена с витеза који је некамо топлокрван нестао. Певати, дакле, горњи је род речи, виша раса језика, онај пчелињак дугиних боја поезије из које ромиња живот. Језик се томе радује. Он тада песника учлањује у лигу светлосних бесмртника.”

Грујичић, на занимљив начин, говори и о таштини. Међу песницима, као и међу свим људима, таштина представља грип душе. Најчешће настаје из салијеријевске фрустрације, из немоћи да се досегне неизрециво. Недостатак апсолутног дара, уз надувену свест о хендикепу, води у завист и гнев, а онда у – мржњу. „Људима који нису даровити, а имају претензије, ништа друго не остаје, него да поричу праве таленте” (Чехов). Они спречавају младе да се развију, руше их у зачецима, а своје генерацијске исписнике свакодневно ометају и, како воле сами да кажу – дезавуишу. Њихов страх рађа мржњу. У таквом стању не може се написати добра песма. Посежу, зато, наглашава Грујичић, за крађом идеја и готових решења из свезака даровитих почетника који им се обраћају за помоћ.