Зашто су комичари најтужнији
Прича о тужном кловну који шалом бежи од сопствене туге поново је актуелна после трагичне смрти глумца Робина Вилијамса. Иако кажу да је то стереотип наслеђен из комедије дел арте, и да не скривају сви забављачи унутрашњи бол маском са осмехом, много је случајева који га потврђују.
Чарли Чаплин је филмовима засмејавао свет, а далеко од рефлектора често је падао у очај. Било је дана када му је сваки контакт с људима стварао бол, пожалио се једном новинару који га је касније описао као несрећније и најстидљивије људско биће које је икад срео.
Црни комичар Ричард Прајор борио се с налетима депресије. Једном је замало страдао кад се под дејством алкохола запалио удишући кокаин над пламеном. Питер Селерс, урнебесни инспектор Клузо, забављао је милионе, а лични живот му је био испуњен емоционалним проблемима које је покушавао да реши разним супстанцама.
Многи су ових дана подсетили на речи Марка Твена да тајни извор хумора није радост већ туга. С тим се слаже и редитељ и сценариста Станко Црнобрња, редитељ који је потписао много забавних емисија.
– Вероватно је, у суштини баш тако, јер како би рекао велики карикатуриста Чарли Шулц, срећа не ствара хумор. Нема ништа смешно у срећи. Туга ствара хумор. Гогољ је рекао да што дуже, и што пажљивије, посматрамо смешну причу то она постаје тужнија. Најдирљивија од свих „комичних” слика је, свакако, слика тужног кловна. Хумор, уопште, појављује се у тананом простору између онога што појединац жели и онога што може. Стога многи мисле да у хумору има више логике него у било чему другом. Јер хумор јесте истина – сматра Црнобрња
Наш саговорник истиче да сваки пут када комичар исприча виц, направи гег, он инстинктивно жели да га публика воли.
– Комичари се плаше тренутка када више нема смеха. Тада пред публиком стоји онај незграпни дечак кога су исмејавали клинци из улице а који је до тада био сакривен дебелим засторима комедије и смеха. Много је комичара кроз историју, који су у животу, али и у уметности, трагично завршавали. И наш велики комичар, Миодраг Петровић–Чкаља, који је годинама засмејавао милионе Југословена, умро је као тужан и разочаран човек. Данас, у Београду, има једно сокаче које носи његово име – подсећа Црнобрња.
Ове године је објављена прва студија која је потврдила тезу о тужном кловну. Научници са Оксфорда су установили да су комичари способни да засмејавају због „необичне структуре личности”, са цртама асоцијалности и депресивности, и да можда постоји веза између креативности и психичке нестабилности. Немају, наравно, сви комичари ове црте, али су код њих учесталије.
Црнобрња сматра да креативци, чешће него други, долазе у ситуацију да себи кажу: „Све што волим је или нелегално, или неморално, или гоји, или је скупо, или је немогуће.” Ту настају нестабилности, али и решења која често порађају велика уметничка дела.
Монтипајтоновцу Стивену Фрају постављена је дијагноза биполарног поремећаја када је имао 37 година, 1995. Дванаест година касније снимио је „Тајни живот маничног депресивца”, у ком се бавио болешћу и својим животом. Џон Клиз, Џим Кери и Хју Лори јавно су причали о својој депресији. Робин Вилијамс је говорио о зависности од кокаина и алкохола, често кроз шалу („кокаином вам бог поручује да сувише зарађујете”), али не о депресији.
Аустралијски комичар Риз Николсон верује да међу забављачима има много психичких проблема, иако има оних којима не може да нађу ниједну „рупу у оклопу”.
„То јесте генерализација, али дефинитивно има истине. Много је депресије и анксиозности, проблема са разним супстанцама. Постоји тај виц да смо сви ми прсли”, каже за „Сидни монинг хералд” и открива још један разлог:
„Мислим да у комедији има много психичких болести, јер ту можете да функционишете с тим болестима – и то прилично лако.”
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
