Непотизам за десетку

О десеткама које се „и шаком и капом” поклањају деци лекара на Медицинском факултету у Београду – јавној тајни о којој се годинама прича, изненада је одлучио да проговори кардиохирург, професор Хирургије на Медицинском факултету и директор Клиничког центра Србије др Миљко Ристић.

Овај хирург се искрено пожалио на то што га, из месеца у месец, све више и више колега и познаника зове и интервенише да на испиту даје десетку њиховој деци, без обзира на то да ли су је и заслужили. Али, директор КЦС-а је видео да је враг однео шалу када је био у прилици да овим младим лекарима повери пацијенте. Каже, у индексу имају све десетке, а беже од тешких пацијената, не удубљују се у случај, не потписују извештаје, раде површно… Поплава десетки покренула је још један проблем: довела је до лоших међуљудских односа у болницама и до негативне селекције: лекар захваљујући том исфорсираном високом просеку на студијама брже добија специјализацију, буде изабран за асистента на факултету, па за шефа одсека, начелника одељења... Нико не може да га помери са тог места, јер увек „маше” својим високим просеком.

„Умисле да је то заиста њихов заслужени просек, због којег глуме квалитет”, поручио је др Ристић, познат по томе што је спреман да отворено прича о табу темама.

Лекари са просечним оценама на студијама тврде да иако често медицину знају више од „одличних” студената са скоро свим десеткама, поред њих немају ни теоријске шансе да у скорије време добију посао у Србији, па пакују кофере и одлазе у иностранство. Таман кад мисле да је на њих стигао ред да буду примљени у неку клинику, стиже нови, млађани члан „докторског клана” са свим десеткама, који их истисне, управо захваљујући тој фамозној просечној оцени. На неким клиникама, част изузецима, већ је створен не генерацијски јаз, провалија у квалитету знања између старих и младих лекара. Наравно да данас има вансеријских студената, па и на медицинским факултетима, који заслужују десет. У мојој генерацији само је једна студенткиња имала просек 10.00. Данас је професор на београдском универзитету, а сваку оцену је заслужила.

Да се сумње отклоне и уврежена пракса промени, многи предлажу да се на медицинским факултетима уведу писмени тестови као начин полагања испита. Наравно, имајући у виду искуства око проваљивања тестова, чак и за „малу” матуру, поставља се питање ко би састављао и чувао те тестове. У САД се студенти испитују упитницима са 300 питања, који се раде по шест сати, резултате израчунава компјутер, а не професор коме је претходно неко телефонирао да је „његов мали” или „мала” то полагали под шифром број тај и тај. Сумњивим десеткама нећемо стићи до боље Србије. О квалитетнијем лечењу да и не говоримо.