Смрт Благоја Паровића

На моју прошлу колумну у „Политици” пристигао је коментар: „А ко оно уби Благоја Паровића.” Недавно, на питање да ли је прочитао други мој чланак, уредник једног великог дневног листа одговорио је питањем: „Знаш ли ти ко је његов отац?”. За оне који нису упућени у чаршијске приче, једна од легенди која кола Београдом јесте да је мој отац, Влајко Беговић, убио Благоја Паровића. То је, према наведеној легенди, учинио као припадник Интернационалних бригада, током Шпанског грађанског рата, јула 1937. године, и то по налогу Коминтерне и НКВД-а, који су били логистичка служба Јосипа Броза за елиминисање конкуренције за шефа КПЈ.

Овде треба разграничити две ствари. Прва и битнија јесте у Србији сада већ веома распрострањени манир да се на нечије објављено мишљење не реагује аргументима, већ се указује на то ко је тај текст написао. Није битно шта у тексту пише, да ли су добро установљене чињенице, да ли су употребљени аргументи уверљиви или да ли су ставови аутора међусобно конзистентни – важно је само ко је написао текст. Логичка грешка позната под именом argumentum ad hominem. А сада се отишло корак даље и није више битно ни ко је написао текст, већ ко је ауторов отац. Пошто је отац аутора чланка убица (Благоја Паровића), то ваљда значи да су сви налази његовог текста погрешни. Нова врста логичке грешке – agrumentum ad patrem.

Друга ствар је настанак и одржање легенде у београдској чаршији о смрти Благоја Паровића. Све је почело интервјуом Владимира Дедијера за „Политику” (наставак од 20. априла 1990. године) у коме он тврди да је „Пеко Дапчевић отворено говорио о улози Влајка Беговића у убиству Благоја Паровића”. Коме је говорио, шта је рекао, да ли је он могао нешто о томе да зна, да ли је говорио истину? Одговора на та питања нема, али ништа зато – чаршијском методом закључивања долази се до налаза да је убица Влајко Беговић. Да је Благоје Паровић убијен током јуриша, а не погинуо у борби, уопште се и не доказује, него се прихвата аксиоматски.

Онда је штафетну палицу преузео филмски и књижевни критичар Милан Влајчић, када је у приказу филма Кена Лоуча „За земљу и слободу” („Политика”, 3. фебруар 1996) написао: „Неки југословенски ’шпанци’ су се, попут Голубића, Беговића и других, истакли у поменутим егзекуцијама, под Брозовим надзором”. Без доказа, без навођења извора, онако узгред, приказујући филм, чисто да покаже да је информисан о општим местима београдскe чаршије, о оним стварима које се „причају по граду”.

Коначно, захуктавању легенде о смрти Благоја Паровића у новије време својим опусом допринео је Перо Симић – Јелена Карлеуша српске публицистике. Кључни Симићев доказ: убица – Влајко Беговић – фотографисао је мртвог Благоја Паровића. „Угао снимања прве фотографије… показује да је снимак направљен… да би се доказало да је задатак извршен” (Тито – феномен 20. века, четврто издање, стр. 88). Одлично! Зашто је онда тај доказ фотографија доступна јавности; због чега је јавно изложена на свим изложбама? Нешто је ту мало чудно: убица који доказ о свом злоделу шири по јавности, тако да чак и површни истраживачи, попут Пера Симића, до њега могу да дођу. Друго, који је то угао фотографисања којим се доказује извршен задатак: 36 степени и више или 36 и мање? Или је, можда, реч о 57 степени? Који је то стандард на основу којег се закључује да је реч о томе да је убица фотографисао своју жртву, а не фотограф мртвог човека? И где је то записано? Коначно, да ли било коме озбиљном НКВД изгледа као организација у којој се фотографијом убијеног доказује извршена ликвидација? НКВД и његов наследник КГБ су биле озбиљне организације, а са таквим методима верификације о којима фантазира публициста Симић оне не би опстале ни два дана.

Наведену фотографију сам видео, још као гимназијалац, у фото-архиви мог оца. Оно што знам о томе, а што се у доброј мери поклапа са налазима текста историчара Милорада Гончина, који је у „Политици” одговорио Дедијеру (6. мај 1990), јесте следеће. Мој отац, Влајко Беговић, био је обавештајни официр у штабу 15. интернационалне бригаде. Посао обавештајног официра у рату је да после битке обилази бојише, да претура по телима, да преврће џепове мртвих људи, туђих, али и својих, тражећи информације, обавештења која могу бити од значаја за сагледавање снаге противника и све друго што је релевантно за успех у рату. И да фотографише мртве – тако је и настала фотографија мртвог Благоја Паровића. Туробан је то посао, верујем. Многи би рекли и одвратан. Можда, али нема ништа заједничко са савременом перцепцијом обавештајних официра, који у неком ТВ студију или на страницама неког од таблоида објашњавају ко је све учествовао у свеопштој завери против српског народа, ЈНА, Слободана Милошевића и њему сличних.

Да ли су они који тврде да је Влајко Беговић убио Благоја Паровића икада понудили један једини доказ у прилог те тврдње? Не! Типично за београдску чаршијску мисао. Нема доказа, нема чињеница, само постоје инсинуације, подметања, клевете, а врхунац доказног поступка је модел „рекла-казала”. Нема читања тешких књига, ни мукотрпног истраживања архива – многе је то тешко за чаршијске лезилебовиће. А ја мислим да би био ред да сада, када су пустили духа клевете из боце, чаршијски мислиоци предоче чврсте доказе да је Влајко Беговић убио Благоја Паровића. Беговић јуниор их чека. А чека их и онај део српске интелектуалне елите којем је дојадио смрад који су створили. Који је Србију, због одсуства употребе аргумената у расправи и онемогућавања трезвеног разматрања било чега, довео до ове клоаке у којој се данас налази.

Професор Правног факултета Универзитета у Београду 

Борис Беговић

----------------------------------------------

Да ли Беговић жели истину о Паровићу

„Смрт Благоја Паровића”, 20. 9.

Све се чини да Борис Беговић и не покушава да докучи истину о убиству Благоја Паровића, већ да одбрани свог оца Влајка од озбиљних доказа (који се чувају у необјављеној архивској заоставштини Титовог биографа академика Владимира Дедијера), да је са Јосипом Брозом Титом учествовао у том злочину.

Према тој грађи, која је однедавно доступна истраживачима, Дедијеру су о томе сведочили дугогодишњи шеф Титовог кабинета Лео Матес, високи совјетски обавештајац Јосип Копинич, генерални секретар Централног комитета КП Француске Морис Торез и Титов генерал Пеко Дапчевић, који је у време Паровићеве погибије бранио Шпанију од Франкових фалангиста.

Све се чини да Беговић јуниор има озбиљних проблема да се помири са оним чиме се његов отац Влајко својевремено поносио, да је „радио за (Стаљинов) НКВД”. И да због тога безлично пише како је његов отац у Шпанији „био обавештајни официр у штабу 15. интернационалне бригаде”, а никако да каже чији је обавештајни официр био Влајко Беговић. А камоли да призна да је био мајор НКВД-а и да је имао три веома важне функције у апарату Стаљинове тајне полиције у Шпанији. Да је био заменик шефа НКВД-а интернационалних бригада, шеф оперативног центра за ликвидације у Албасети и члан Титове групе за диверзије и ликвидације, у којој су се, поред Беговића, налазили Италијан Виторио Видали и Хрвати Иван Крајачић (Ведрич) и Иван Сребрерњак (Антонов).

Вероватно због тога, Беговић истину о улози свога оца у убиству Благоја Паровића није ни покушао да тражи док су ови енкаведеовци били живи, а камоли да о томе од њих захтева било какве „доказе”.

Уместо свега тога, Борис Беговић се чуди над реченицом из четвртог издања моје књиге „Тито феномен 20. века” да угао снимања погубљеног Паровића, коју је направио његов отац, „показује да је снимак направљен не из пијетета према том човеку, већ понајвише да би се доказало да је задатак извршен”. Да је био мало стрпљивији, кад је већ досад чекао, могао би у наредном издању ове књиге да прочита појашњење: „Угао снимања фотографије – изнад тела мртвог Паровића, с посебном пажњом на његово изобличено лице – идентичан је фотографијама које су снимали агенти совјетских тајних служби да би својим претпостављеним доказали да је задатак извршен.” О томе постоје, на жалост, стотине хиљада примера у архиви Стаљинове тајне полиције, који зорно показују да су агенти НКВД били обавезни да и фотографијама доказују да су обавили свој задатак.

Москва није преко света, па се уместо неуспелог покушаја спрдње о томе да ли је реч о „36 степени и више, или о 36 и мање”, Борис Беговић лако може и сам уверити.

Борис Беговић поставља, на први поглед, логично питање: зашто је Влајкова фотографија Благоја Паровића на тренутак била доступна јавности, јер је својевремено била објављена у књизи „Наши Шпанци”, а избегава да каже да се нешто чудно дешавало са овом књигом. Рецимо, да је на њеној првој страници наведено да је изашла пре него што је одштампана: да је објављена 1961, како пише на њеној првој страници, а да је штампана 1962., како је наведено на последњој страници ове књиге!

А на тврдњу да сам Јелена Карлеуша српске публицистике, не бих ни реч. То је, ипак, ствар кућног васпитања.

Перо Симић

---------------------------------

О Србији Пера Симића и Јелене Карлеуше

„Да ли Беговић жели истину о Паровићу”, 21. 9.

Најсрдачније захваљујем Перу Симићу што се дописом јавио „Политици“ – њиме је потврдио да нема нити један једини доказ у прилог тврдњи да је мој отац Влајко Беговић убио Благоја Паровића. Пристојни људи би у таквој ситуацији заћутали.

Уместо тога, бесомучно цитира самог себе: понавља оно што је написао у својој књизи. Да у „необјављеној архивској заоставштини“ постоје Дедијерове белешке, а Владимиру Дедијеру су сведочили многи, укључујући и Пека Дапчевића.

У озбиљном свету сведочење је, не само на суду, нешто што је јавно. Онај који сведочи се заклиње да ће говорити истину, истражује се веродостојност сведока, целокупан текст сведочења се бележи, сведок се унакрсно испитује, како би се проверила веродостојност сведочења, а постоје и јавни документи о свему томе. Уместо свега тога, имамо необјављене белешке Владимира Дедијера о томе шта му је неко, некад, нешто „рекао и казао”. Збирка трачева! То није релевантан архивски материјал, још мање „озбиљан доказ“ доказ за било шта, а камоли за убиство.

Када смо већ код сведочења Пека Дапчевића, историчар Милорад Гончин, који се бавио Благојем Паровићем, у свом допису „Политици” (5. мај 1990) наводи: „Пеко Дапчевић и 26 добровољаца на фронт су стигли после Паровићеве смрти и освајања Виљануеве да ла Кањаде”, што значи да се не ради о веродостојном сведоку, бар не за овај случај. Па наставља: „Пеко Дапчевић је жив и здрав и природно је очекивати да ће објаснити да ли је истинито оно што ми Дедијер приписује.” Народни херој Пеко Дапчевић се није огласио. Баш храбро!

Кад смо већ код Владимира Дедијера, годинама није избијао из куће Влајка Беговића. Знам то из прве руке – мене је покушавао да придобије, називајући ме „малим Беговићем”. И то је све трајало док мој отац није постао политички неподобан, негде почетком 1971. године. Нигде Дедијера после тога. Још мање га је било када се Влајко разболео и парализован провео последње године свог живота. Нити телеграма саучешћа када је умро. Али, Дедијер је сачекао Влајкову смрт да почне да у интервјуима говори о убиству и убици Благоја Паровића. Није се усудио да проговори за Влајковог живота. Баш храбро!

Најгоре од свега у допису Пера Симића је то што он мене убеђује да ја треба „од енкаведеоваца“ да „тражим доказе“ да мој отац није убица Благоја Паровића. У свакој цивилизованој земљи, и то не само у кривичном праву, влада претпоставка невиности. То омогућава да друштва буду добро уређена и да нормално функционишу. Свако је невин док се не докаже супротно. А терет доказивања је на онима који неког за нешто оптужују. На Перу Симићу и другима који шире легенду о томе да је Влајко Беговић убио Благоја Паровића је да то докажу. Перо Симић и даље не нуди нити један доказ.

Управо су Перо Симић и њему слични својим делањем од Србије направили таблоидно, хистерично друштво које је далеко од било какве нормалности. Снежана Дивац треба да доказује да она није возила „мини морис” оне ноћи на Бранковом мосту! То је Србија Пера Симића и Јелене Карлеуше. И зато смо данас у клоаки у којој се налазимо. Док су високотиражни Симићи и Карлеуше звезде јавног живота у Србији, не пише нам се добро.

Борис Беговић