„Сестре по оружју” причају о бесмислу рата

„Сестре по оружју” назив је представе настале као плод сарадње новооснованог београдског „Хлеб театра” и позоришта „Аке Аке” из Данидина с Новог Зеланда, а која ће се бавити улогом жена у Првом светском рату. Београдска премијера је заказана за 24. септембар у оквиру 48. Битефа, односно програма Битеф полифонија.

Представа се ради на основу есеја у покрету „Приче хлеба и крви” ауторке Сање Крсмановић Тасић, који истражује херојства жена у Великом рату и њене прабаке Софије Јовановић, с посебним освртом на боравак и пожртвованост жена, медицинског особља с далеког Новог Зеланда и Аустралије на Балкану. Текст, драматургију и режију заједно потписују Сања Крсмановић Тасић и Новозеланђанка Џесика Латон, а уз њих две играју и Рис Латон, Анастасиа Тасић и Југослав Хаџић, који је и компоновао музику. У представи ће бити коришћени и текстови Антонија Ђурића, Ребеке Вест, Кемала Ататурка, као и Кодекс јапанског самураја из 14. века. Уметници с Новог Зеланда током боравка у Београду држаће радионице маорских игара и музике. После Битеф полифоније, представа „Сестре по оружју” путује у Нови Сад, где ће бити изведена на сцени Позоришта младих. Већ у октобру чланови „Хлеб театра” узвратиће посету својим колегама на Новом Зеланду где имају заказана гостовања на фестивалима у Данидину и Нелсону, а за 2015. годину учешће и на Единбуршком фестивалу.

Све је, ипак, како сазнајемо, кренуло много раније, односно 1999. године, када је и дошло до познанства Џесике Латон и Сање Крсмановић Тасић, која је као тадашња чланица трупе „Дах театар” гостовала на Новом Зеланду с представом „Случај Хелен Келер”. Џесика Латон је гледала ову представу и пожелела да једнога дана глуми са Сањом Крсмановић Тасић на сцени.

– То се и остварило. Остале смо све ове године у контакту, дописивале се, да би Џесика Латон сазнала за моју представу „Прича хлеба и крви”, која се претежно бави причама из Првог светског рата, и која се тиче мојих предака. Реч је о мом прадеди Чедомиру Поповићу, који је погинуо са 27 година, а пре свега о великој хероини, београдској матуранткињи Софији Јовановић, која се борила и у балканским и касније у Првом светском рату и која је за своју храброст и јунаштво освојила 11 медаља. У међувремену, Фонд за обележавање стогодишњице Првог светског рата Министарства културе Новог Зеланда објавио је конкурс за прославу овог јубилеја. Џесика и ја дошле смо тим поводом на идеју да направимо заједнички пројекат. Конкурисале смо и добиле средства. Финансијски нас је помогло и Министарство културе Републике Србије – каже Сања Крсмановић Тасић и открива појединости везане за представу „Сестре по оружју”:

Сања Крсмановић Тасић у представи „Сестре по оружју” (Фото Хлеб театар)

– На позорници се срећу наредник Софија Јовановић, хероина балканских и Првог светског рата и докторка Џесика Скот, прва жена ратни хирург с Новог Зеланда, која је лечила српске војнике на почетку рата, у Крагујевцу и Врњачкој Бањи. Међу многобројним ликовима су и маорски војници, који су се заједно с „белим” војницима трупа Аустралије и Новог Зеланда борили у нашем делу света, многи од њих жртвујући животе у понекад лоше вођеним биткама, постајући „топовско месо” и бројка у војним статистикама. За њихове мајке и породице у постојбини они остају доживотна рана, као и за хиљаде српских породица које су изгубиле своје ближње.

Представа „Сестре по оружју” бави се необичним људским судбинама, далеким културама које су се среле на нашем подручју, огромним разликама у обичајима и навикама, али и заједничким особинама храбрости, пожртвовања и хуманости. Испричана је кроз женски рукопис и указује, пре свега, на бесмисао рата, на његову страхоту и наказност, уз величање појединачних примера племенитости и човечности и приказивање личних судбина испреплетаних у ковитлацу светских дешавања.

Ликови из тог периода на сцени су, како сазнајемо, у дијалогу с актерима представе, уметницима 21. века. Главна хероина је Софија Јовановић, рођена Београђанка, чији је отац био касапин из Васине улице. Када је матурирала, Софија је одлучила да се бори у балканским и Првом светском рату. Пријавила се као жена, и уз велику упорност била примљена у добровољце.

– Већ у првим борбама у којима је учествовала Софија је показала велику храброст, али и пожртвованост и хуманост, посебно у односу на рањенике, које је одбијала да остави на бојном пољу. Њено ратничко име је било Софроније. Прве медаље Софија је добила у балканским, после тога се борила и у Првом светском рату. После рата се удала за мог прадеду Тихомира Крсмановића и живела скромно у малој кући на Звездари, не глорификујући своју славу и прошлост. Била је права београдска дама, умрла је 1979. године и сахрањена уз војне почасти на Новом гробљу у Београду – прича Сања Крсмановић Тасић.