Караџић и Младић - полуге за притисак

Од нашег сталног дописника
Бањалука, 11. септембра - Иако је амерички амбасадор за питање ратних злочина Клинт Вилијамсон демантовао наводе Флоранс Артман - да водеће западне земље нису хтеле да ухапсе бившег председника Републике Српске Радована Караџића и ратног команданта њене војске генерала Ратка Младића - она је остала при својим тврдњама.

Одговарајући Вилијамсону, бивши портпарол Хашког трибунала Артманова је данашњој сарајевској штампи рекла: "Моја књига (′Мир и казна, тајни хашки ратови између међународне правде и међународне политике′) сасвим конкретним и јасним доказима показује да ни САД, ни Велика Британија, ни Француска нису желеле да Караџић и Младић буду ухапшени." Она је истакла да има "необориве доказе" да "је "учињено све да до хапшења не дође".

Последњи догађаји навели су и председника Националног савета за сарадњу са Хашким трибуналом Србије Расима Љајића да преиспита своје раније неверовање у постојање договора између водећих западних држава и најтраженијих хашких оптуженика. Истичући да Радован Караџић, коме годинама нико није ушао у траг, "не може да буде обавеза Србије", Љајић је казао да су многи сведоци потврдили и до у детаље описали договор који је Караџић направио са некадашњим америчким изаслаником за Балкан Ричардом Холбруком.

На могући договор америчке администрације и Караџића прва је указала бивша председница Републике Српске Биљана Плавшић. Она се 1. јула 1997. године у Бањалуци састала са америчким државним секретаром Мадлен Олбрајт. Плавшићева је у августу дала интервјуе "Шпиглу" и "Фајненшел тајмсу", чије делове пренео и наш лист. Она је тада рекла да су "Сједињене Државе понудиле Караџићу егзил у трећој земљи". Заузврат, објаснила је Плавшићева, Олбрајтова јој је обећала да ће Америка одустати од његовог хапшења и изручивања Хашком трибуналу.

"Она је рекла да у року од две недеље очекује од мене изјаву медијима да је Радован Караџић напустио Републику Српску, а да ја не знам где је... Стварно ми је жао што је пропустио ову прилику", казала је тада Биљана Плавшић, чије је изјаве Мадлен Олбрајт оповргла. Да ли је Караџић накнадно прихватио ову или неку нову понуду? Одговор на ово питање знају само тадашњи непосредни учесници ових догађаја. Али чињеница је да од почетка 1998. године Караџића - нема.

И Ричард Холбрук је демантовао да је са Караџићем склопио "дил", чија се суштина своди на следеће: бивши председник Републике Српске неће бити ухапшен и изручен Хагу под условом да се потпуно повуче из политичког и јавног живота.

У Бањалуци влада уверење да водеће западне земље нехапшење Караџића користе као полуге за политички притисак на Републику Српску и, делимично, на Србију, с којом су због тога што Младић није ухапшен били прекинути преговори о стабилизацији и придруживању са Европском унијом. Овакав закључак изведен је из неколико чињеница, од којих су две кључне. Прва, смењивање и забрањивање политичког рада бројним српских званичницима, због наводне помоћи хашким оптуженицима за коју ниједан од њих никад није оптужен. Друга, приликом спровођења реформи којима су надлежности Републике Српске преношене на ниво БиХ, републичким властима је неретко испостављан рачун и за нехапшење Радована Караџића и Ратка Младића. Од те праксе није се одустало ни после формирања Граничне полиције, Обавештајно-безбедносне агенције и Агенције за истраге и заштиту БиХ у чијем делокругу рада је и хапшење оптужених и осумњичених за ратне злочине. Тако у овој причи, поготово када је реч о Радовану Караџићу, све помало личи на ону народну: "Пустио бих ја њега, али неће он мене."