Представе у знаку независности

Од специјалног извештача „Политике”

Единбург – Овогодишњи Фринџ фестивал, одржан од 1. августа до јуче, поново је по фасцинантном броју наступа, потврдио да је (необориво) реч о најквантитативнијој театарској смотри на свету. Приказано је 3.193 представе, на 299 различитих простора у граду – од конвенционалних театарских сцена, преко бројних цркви, дворишта, улица, пабова, до плаже Портобело, и околних фарми.

Као и на Единбуршком интернационалном фестивалу, и на Фринџу је ове године била врло присутна тема шкотске независности, и преиспитивања националног идентитета. Да подсетимо, референдум се одржава 18. септембра, а Единбург је ових дана прилично обележен тим догађајем, не само у погледу званичних подсећања на гласање, већ и у виду појединачних, импровизованих, често духовитих алузија, просутих по продавницама, уличним тезгама, клубовима, који се изјашњавају за опције, бити или не бити.

Поред ове теме, сценски уметници који су наступили на Фринџу бавили су се положајем жена, затим отуђењем које су савременом друштву донели интернет и друштвене мреже, темама спорта, као и преплитања науке и уметности. Уобичајено је жива главна улица старог Единбурга, Хај стрит у којој се глумци боре за пажњу пролазника смишљајући инвентивне и увек врло театралне начине да их довуку на неку од представа на Фринџу, од оних који су у обличју Дарта Вејдера, преко тужних Пјероа и Франкенштајна, до шармантног Спендија Ендија који ђуска уз МТВ хитове деведесетих година као да му од тога зависи живот.

Једна од траженијих представа на овогодишњем Фринџу била је „Алба – нови шкотски мјузикл”, писца, редитеља и продуцента Фина Андерсона, изведена у простору „Хируршке сале” у једној од живописнијих единбуршких улица Николсон. Четири млада извођача, сјајних драмских и музичких способности, певали су, играли и и свирали различите инструменте, у поп фолк музичко-драмском исписивању приче о Родију (Ендрју Берет), младићу који из шкотске провинције одлази у Лондон на студије, а затим своју борбу за независност наставља у немилосрдном свету лондонског корпоративног бизниса.

Ово је симболичка прича о односу према наслеђу и традицији, исприповедана кроз однос Родија према оцу који напушта овај свет, без последњег поздрава сину, јер је син био заробљен на послу. Не само што тај Родијев изостанак говори о отуђењу, већ је и израз одсуства одговорности према породици и традицији. Последица тога је Родијева изгубљеност која га приморава да лута по шкотским брдима, тражећи смисао постојања у друштву обезглављеном сталном трком за виртуалним успехом и резултирајућим губитком суштинских вредности.

Још један мјузикл који смо видели на Фринџу је „Одласци: круг песама”,аутора и редитеља Џоа Банса, у извођењу компаније „Веризмо” из Шефилда. Радња се дешава на провинцијској железничкој станици, између осам случајних путника који чекају воз за Кентербери, у уобичајеном кашњењу (аутори нису пропустили шансе да испале мноштво оштро духовитих критика на рачун организације британске железнице).

Изведен у скученом простору „Си”, у улици Лонмаркет која води до Единбуршког замка, и овај мјузикл одражава несигурности живота у данашњој Британији, болна суочавања са незапосленошћу, отуђењем, растом броја емиграната, емотивном празнином. Текстови песама имају документаристичку основу, израсли су из анкета са путницима британске железнице, а поп фанк музику перфектно изводи четворочлани бенд који се налази иза ограде, у дубини мале сцене. Исповести ових осам ликова, од студената до радника емиграната, личне су и аутентичне, и махом изражавају њихове жеље за променом незавидног друштвеног положаја, али и за проналажењем изгубљене блискости. Они зато одлучују да се отворе једни другима, делећи међу собом страхове и чежње, никле у хаосу данашњег глобализованог света. То пронађено заједништво се указује као почетак њиховог (симболичког) повратка кући.