Параде

Тешко ми је да поверујем у искреност руског министра спољних послова Сергеја Лаврова кад каже да не види ни понижење ни злоупотребу украјинских заробљеника натераних да дефилују у Доњецку .

Проруске снаге приморале су десетине заробљених припадника украјинских снага да у недељу марширају главном улицом у Доњецку. Истог дана када је у Кијеву поводом годишњице разлаза са Совјетским Савезом одржана велика војна парада уз обећање да ће се украјинска војска додатно наоружавати и да ће за то бити утрошено више од две милијарде евра, у Доњецку су украјински заробљеници погнуте главе, необријани и у неуредним униформама пролазили кроз својеврсни „топли зец”. Окупљени народ на плочницима са обе стране улице частио их је најпогрднијим изразима „Фашисти, убице”…гађао их је празним конзервама, парадајзом, јајима…За њима је улица потом опрана како би се спрала љага.

Слике принудног марша под бајонетима огорчиле су западну јавност, а организације за људска права су ову параду с правом означиле као кршење женевских конвенција које забрањују понижавање и деградирање достојанства ратних заробљеника.

У овом и у рату који се води између Израела и Газе има страхота које се много мање виде. У градовима под опсадом, Луганску и Доњецку, страда на хиљаде цивила, на стотине деце. Њихова, украјинска армија гађа из ваздуха, руши домове, не обазире се на циљеве. Према подацима УН само за четири месеца у Доњецку страдало је 2.000 људи, а рањено је 5.000. Само у суботу, дан пред параду под бајонетима, новинар АФП-а је видео шест мртвих људи, међу њима и једно дете, погинулих од ракетирања украјинских снага.

Можете да замислите како изгледају Доњецк и Луганск ако се сетите призора из опседнутог Сарајева које су у ударним вестима годинама изазивале згражавање. Зашто се жртве у Доњецку, Луганску или у Гази мање виде од цивила који су страдали у Сарајеву? Зашто је израелска дифузна агенција одбила да објави оглас организације цивилног друштва која је хтела да јавно обзнани имена деце страдале у израелском бомбардовању? Зашто се ни из вести на израелској телевизији, ни у плаћеном огласу, не може сазнати да су међу убијенима Дима Абдалах Салим (три године), Дина Абдалах Азиз (пет година), Далал Сијам (девет месеци)…и тако редом све до броја 400 или 500, ко то сада зна…Јер кад страдалник добије име и доб, онда је јасно да је то ратни злочин и без завиривања у међународне конвенције и протоколе.

Иначе, Сергеј Лавров није у праву. „Топли зец” над ратним заробљеницима је кршење женевских конвенција. То је цео свет могао да види. Свима је видљива била и парада оружја у Кијеву.

А шта ћемо са жртвама које су остале невидљиве? И са онима које не изводе на параду, који су остали само бројке?