Од диктатора до помиритеља

Синтагма „последњи диктатор у Европи”, како су западни медији и политичари волели да називају председника Белорусије Александра Лукашенка, бар неко време ће бити стављена „ад акта”. После прекјучерашњег сусрета руског и украјинског председника Владимира Путина и Петра Порошенка као и високе представнице ЕУ Кетрин Ештон у Минску и улоге помиритеља коју је добио Лукашенко, постало је јасно да је председник Белорусије ушао у ред оних који су извукли и неку корист из украјинске кризе. За своју земљу, али и за себе самог.

Данас је Лукашенко за Кетрин Ештон глас разума, трачак светлости у тешкој украјинској кризи која прети да дестабилизује читав континент.

Откуд такав преокрет Запада према Лукашенку, односно како неко у једном тренутку може бити непријатељ број један, а већ у следећем неко на кога Запад озбиљно рачуна. Ако се сетимо случаја бившег председника Србије Слободана Милошевића који је одмах на почетку југословенске кризе постао „балкански касапин”, да би се затим преобратио у „фактора мира и стабилности на Балкану”, а онда ипак завршио као касапин, онда постаје јасније да овај рецепт Запада и није ништа ново.

А то колико брзо неко може прећи пут од „фактора мира и стабилности” до „касапина” или „последњег диктатора” – и назад – зависи само од тренутних интереса Брисела и Вашингтона. Можда би питање шта је у ствари Лукашенко, диктатор или помиритељ, требало упутити овдашњим „еврофанатицима” који су се ту скоро саблажњавали над идејом власти у Београду да почетком јуна позове у госте белоруског председника. Озбиљно се страховало како ће Брисел гледати на ову нашу најновију „глупост”. Па се чак спекулисало да је то идеја председника Србије док се премијер томе противи, а крунски доказ требало је да буде његов одлазак у Берлин на дан Лукашенкове посете Београду. Из државног врха су се правдали да је то чиста случајност јер је Лукашенкова посета уговорена далеко пре позива Ангеле Меркел српском премијеру, али и да је о Лукашенковом доласку обавештена Кетрин Ештон. Сада, када се Ештонова смеши Лукашенку у Минску, од њих ни трага ни гласа. Нема ни чуђења како је то могуће.

Чим је Западу затребао посредник, неутралност Минска више ником не смета. Лукашенко је међу првима рекао да не признаје више Виктора Јануковича као украјинског председника и „пријатељски” га осудио, подржао је територијални интегритет Украјине уочи припајања Крима Русији, признао нову власт у Кијеву, а истовремено је остао близак Москви јер је допустио размештање авиона на територији Белорусије и подржао Русију у Савету безбедности УН када се разговарало о кризи у Украјини. Њему је, дакле, успело да седи на две столице. А докле ће бити „фактор мира и стабилности” то у овом моменту вероватно не знају ни у Бриселу.