Od diktatora do pomiritelja

Sintagma „poslednji diktator u Evropi”, kako su zapadni mediji i političari voleli da nazivaju predsednika Belorusije Aleksandra Lukašenka, bar neko vreme će biti stavljena „ad akta”. Posle prekjučerašnjeg susreta ruskog i ukrajinskog predsednika Vladimira Putina i Petra Porošenka kao i visoke predstavnice EU Ketrin Ešton u Minsku i uloge pomiritelja koju je dobio Lukašenko, postalo je jasno da je predsednik Belorusije ušao u red onih koji su izvukli i neku korist iz ukrajinske krize. Za svoju zemlju, ali i za sebe samog.

Danas je Lukašenko za Ketrin Ešton glas razuma, tračak svetlosti u teškoj ukrajinskoj krizi koja preti da destabilizuje čitav kontinent.

Otkud takav preokret Zapada prema Lukašenku, odnosno kako neko u jednom trenutku može biti neprijatelj broj jedan, a već u sledećem neko na koga Zapad ozbiljno računa. Ako se setimo slučaja bivšeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića koji je odmah na početku jugoslovenske krize postao „balkanski kasapin”, da bi se zatim preobratio u „faktora mira i stabilnosti na Balkanu”, a onda ipak završio kao kasapin, onda postaje jasnije da ovaj recept Zapada i nije ništa novo.

A to koliko brzo neko može preći put od „faktora mira i stabilnosti” do „kasapina” ili „poslednjeg diktatora” – i nazad – zavisi samo od trenutnih interesa Brisela i Vašingtona. Možda bi pitanje šta je u stvari Lukašenko, diktator ili pomiritelj, trebalo uputiti ovdašnjim „evrofanaticima” koji su se tu skoro sablažnjavali nad idejom vlasti u Beogradu da početkom juna pozove u goste beloruskog predsednika. Ozbiljno se strahovalo kako će Brisel gledati na ovu našu najnoviju „glupost”. Pa se čak spekulisalo da je to ideja predsednika Srbije dok se premijer tome protivi, a krunski dokaz trebalo je da bude njegov odlazak u Berlin na dan Lukašenkove posete Beogradu. Iz državnog vrha su se pravdali da je to čista slučajnost jer je Lukašenkova poseta ugovorena daleko pre poziva Angele Merkel srpskom premijeru, ali i da je o Lukašenkovom dolasku obaveštena Ketrin Ešton. Sada, kada se Eštonova smeši Lukašenku u Minsku, od njih ni traga ni glasa. Nema ni čuđenja kako je to moguće.

Čim je Zapadu zatrebao posrednik, neutralnost Minska više nikom ne smeta. Lukašenko je među prvima rekao da ne priznaje više Viktora Janukoviča kao ukrajinskog predsednika i „prijateljski” ga osudio, podržao je teritorijalni integritet Ukrajine uoči pripajanja Krima Rusiji, priznao novu vlast u Kijevu, a istovremeno je ostao blizak Moskvi jer je dopustio razmeštanje aviona na teritoriji Belorusije i podržao Rusiju u Savetu bezbednosti UN kada se razgovaralo o krizi u Ukrajini. Njemu je, dakle, uspelo da sedi na dve stolice. A dokle će biti „faktor mira i stabilnosti” to u ovom momentu verovatno ne znaju ni u Briselu.