Мирис отровних зидова

Ако будући купци станова, поред агената за некретнине и адвоката, са собом поведу и агенте за њушкање, то неће бити завршни чин саге о „смрдљивим зградама”. То ће бити тек почетак бурлеске која се претвара у драму, зато што ће се обичан свет на крају расплакати.

Ако је некоме тај обични свет, у читавој мрежи сумњивих приватних инвеститора повезаних с локалним чиновницима, могао да верује када је куповао нове станове, ваљда је то била – Грађевинска дирекција Србије.

Ко је од њих могао да наслути да ће постати избеглице из сопствених домова због спорних одлука читавог ланца државних органа који су дозволили да зграде, осим што шире смрад, представљају и опасно место за живот? Како су те грађевине добиле све потребне дозволе? Шта све заудара око „смрдљивих зграда”?

Оне заиста делују идилично, али њихови улази крију мрачну тајну. Зидови су упили оплатол, једињење за које Дирекција тврди да је изазвало ову гунгулу. Наслућујете да је тај премаз за оплату зидова прошао све потребне контроле.

Зидови су нечим затровани, а најсумњивији је оплатол. У те две зграде, уселило се 220 породица. Док су обилазили градилиште, осећали су да ту нешто смрди. Али, хајде, будите такво њушкало па откријте шта смрди у крају. Можда је то била нека удаљена депонија? Можда лешина неке животиње?

Ко би помислио да постоје зграде које смрде.

Издржали би станари и смрад. Навикне се човек. Али, људи су побегли одатле кад је Завод за јавно здравље потврдио да је ваздух загађен фенолом и препоручио исељење. Потом је на ВМА прегледано 130 несрећних људи. Утврђено је да половина њих има повишену концентрацију фенола у урину, с тим што су лекари рекли да у овом тренутку нема штетних последица по здравље. Значи – за сада је у зградама безбедно. Све док не добијете рак. Што је могуће ако у таквој згради живите дуже од две године.

Експерти Института у Винчи нису отишли до зграде, већ су проучили канту коју им је донела Дирекција. У канти је био оплатол фирме „Екосекунд”. Та течност употребљена је у смрдљивим зградама, што се знало од тренутка када је смрад ушао у медије.

Није било тешко то утврдити и зато јер је на канти била налепница те компаније, која је у већинском власништву Небојше Атанацковића. Он обавља важну друштвену функцију, председник је Уније послодаваца Србије.

Проблем сада имају и банке. Оне могу да узму те станове, ако власници престану да плаћају рате за кредит. Али, коме после да продају „смрдљиве станове”?

Али банкарска туга није утеха за људе који су криви што нису њушкали. Они још плаћају рате и рачуне за станове из којих су побегли. И плаћају кирије за станове у које су побегли. И плаћају комуналије новим газдама. Плаћају зато што их је држава поново издала.