Имам тон, али немам слику

Ми глумци стално међу собом причамо како смо некада потписивали ауторске уговоре, како су се некад плаћале репризе. И како је професија имала достојанство. Ја се тога не сећам, али се сећам да када би пустили неки филм моје баке Томаније, која је била глумица, она би нас водила на ћевапе.

Касније када ми је бака умрла, моја тетка као наследник права исто нас је водила на ћевапе, сваки пут када је бакин филм пуштан на телевизији. Често би, у тим нашим глумачким присећањима, помињали и Чкаљу који је пред смрт имао финансијских проблема, па чак и за куповину лекова, док су за то време на РТС-у и Пинку емитоване „Камионџије”. Мија Алексић је имао сличну судбину.

Таква судбина, нажалост, и даље погађа многе наше старије познате колеге и колегинице. Овакви разговори и размишљања остављају горак укус у устима и некакав утисак неправде.

У Закону о ауторским и сродним правима стоји да глумци као извођачи имају право надокнаде за репризе, али се то право може остварити једино кроз колективну организацију.

Моје колеге и ја, нас дванаест, одлучили смо да направимо такву организацију која ће омогућити свим нашим колегама да остваре то своје право и тако је основано Удружење глумаца Србије (УГС). Због лакшег разумевања међу собом назвали смо то СОКОЈ за глумце, јер наше колеге музичари право на надокнаду за коришћење њихових песама и композиција остварују већ годинама уназад. У потрази за правном подршком разговарали смо са неколико еминентних адвокатских канцеларија и свима се та наша акција чинила сувише ризичном и с малим изгледима на успех, а сарадњу смо остварили са адвокатском канцеларијом господина Ћосовића која је имала слуха за наш проблем и понудила нам сарадњу и подршку.

Самостално смо финансирали све што је било неопходно да једно такво удружење почне да функционише: написали смо статут, формирали органе, запослили смо рачуновођу и правника и направили репертоар организације (списак филмова и серија) и предлог унутрашње расподеле средстава.

Сматрали смо да је најбоље да најпре нешто урадимо и тек онда позовемо остале колеге да се прикључе. План нам је био да се прво и што пре изађе пред Завод за интелектуалну својину са захтевом за издавање дозволе за колективно остваривање права на јавно емитовање и да се након тога крене у потписивање уговора са колегама.

Након мукотрпних припрема успели смо да предамо захтев. Представници Завода за интелектуалну својину били су заиста предусретљиви и љубазни да нас позову на консултације. То што су нам саопштили потпуно нас је шокирало, а то је да ми имамо право на надокнаду за реемитовање, како се то стручно зове, али само за фонограм, а то је, како каже књига староставна у Заводу за интелектуалну својину, носилац звука, а не и слике.

На моје питање да ли то значи да ми технички имамо право да остваримо наплату за звук једног филма, али не и за слику, одговор је био: технички да. Чинило нам се да је то потпуни парадокс и да је сваки носилац звука у данашње време и носилац слике, али је њихов одговор да они могу само да спроводе закон, а у њему постоји само фонограм.

Морам признати да такав одговор заиста нисмо очекивали и да је за нас страшно да читава једна делатност невидљива за закон. Дакле, ако компонујеш, певаш или свираш имаш право на надокнаду, али ако глумиш, режираш или пишеш за филм или телевизију немаш то право и то само зато што закон није ажуриран. Како је то могуће? Зашто ми као еснаф то сазнајемо тек 2014. и да ли је неко знао за ово? То су питања на која не желим да тражим одговоре, јер ми ти одговори не би нимало помогли у решавању овог проблема.

Требало нам је време да поново сакупимо снагу и наставимо даљу борбу. Подршку и разумевање смо добили од Министарства културе и информисања, њихов правни тим и наш правни заступник господин Ћосовић почели су да припремају предлог промене закона.

Потписе подршке добили смо од многих наших најистакнутијих колега индивидуално, навешћу само нека од имена – Љубиша Самарџић, Драган Николић, Богдан Диклић, Мирјана Карановић, Славко Штимац, Петар Божовић, а колективно и од Удружења филмских глумаца и Удружења драмских уметника Србије.

Заједно с председником Удружења драмских уметника Србије Војом Брајевићем отишли смо у Министарство просвете, науке и технолошког развоја, где су нам умногоме помогли покренувши са свима нама иницијативу за промену закона.

Организована је и јавна расправа у Народној скупштини и то на иницијативу посланика Срђана Драгојевића, нашег колеге редитеља. У име Удружења глумаца Србије говорио је Драган Бјелогрлић, па сам нарочито поносан да је један глумац у Народној скупштини говорио у име наше професије, а не у име неке партије.

Одлучили смо се и за следећи корак, и то да у Нишу где се одржава јединствени глумачки фестивал у свету, организујемо трибину и упознамо све колеге са нашим деловањем и да их позовемо да нам се придруже. Нажалост, дан пред трибину стигао нам је допис од Завода за интелектуалну својину да се наш захтев за добијање дозволе званично одбија. Због застарелости закона Завод је и даље у доба радио-апарата и грамофонских плоча и због тога нас упућују да своја права остваримо само ако смо негде певали или свирали.

Нажалост, док се не промени закон, Завод ће имати само тон, али не и слику. Ова влада је показала разумевање за овај проблем и уверен сам да ће и ова Народна скупштина имати довољно слуха да овај измењени закон усвоји.

Испало је да нам недостаје само једна реч да делатност читаве једне професије буде видљива. Недостаје нам слика!

То је у складу са европским законима, а ја сам склон да верујем да је наш пут ка Европи заиста искрен и овај промењени закон ће бити једна мала коцкица на мукотрпном путу који нас све као друштво очекује у уређивању ове, нажалост, запуштене земље.

Аутор је глумац и директор Удружења глумаца Србије