Представа као "живи" есеј

Представа "Пупилија, папа Пупило па пупилчки" је реконструкција, односно ауторефлексивни римејк неоавангардне, интердисциплинарне, формално и политички провокативне представе из 1969. године, коју је извела група "Пупилија Феркеверк", у режији Душана Јовановића. Иницијална представа је припадала хибридном домену уметности перформанса, у одређеној мери референтна идејама Артоа, Кејџа или Хандкеа, као и извођачкој пракси "Ливинг театра" и "Перформанс групе" Ричарда Шекнера, због заједничких идеја повезивања театра са ритуалом и суровошћу.

Данашња представа редитеља Јанеза Јанше одвија се на два паралелна нивоа. С једне стране, аутор ствара неку врсту изложбе, односно презентације документарног материјала: на зид иза извођача се пројектују фотографије и филмске секвенце из оригиналне представе, као и текстови критика и коментара, биографије учесника, фрагменти синопсиса, интервјуи са учесницима итд. У исто време, паралелно са емитовањем снимака, осам глумаца и три музичара на огољеној, белој сцени изводи реконструкцију Јовановићеве представе. Сцене које се двоструко представљају су различите: од неодређених и неартикулисаних покрета, плеса, певања и крикова који евоцирају примитивне ритуале, упућујући на тезу о заједничкој основи ритуала и театра, преко сцена које пародирају рекламе, до фрагмената који иронично третирају национални идентитет итд.

Дословна реконструкција Јовановићеве представе не би имала смисла, зато што је реч о делу које је прилично нераскидиво везано за контекст у којем се појавило, имајући тада битну политичку (као интегрални део ерупције низа либералних покрета), и уметничку функцију (у смислу драстичне негације литерарног позоришта и тражења новог језика у ритуалној пракси). Овако, у судару два плана, посредног и непосредног, генерише се ново дело, које поставља сасвим нова питања, о односу оригинала и копије, природи театралности и извођења, битној везаности представе за моменат извођења итд. Из свега се битно издваја теза о немогућности аутентичне реконструкције представе, што говори о специфичној природи театра, његовој елузивности и неухватљивости. Дакле, факат везаности театра за овде и сада, Јанша поставља у први план, што постаје предмет промишљања, анализе, мењања тока и процеса.

Такође, један од важних аспеката Јаншине представе јесте проблематизација односа између извођача и публике, која се репрезентативно спроводи у реконструкцији чувене провокативне сцене клања кокошке. За разлику од иницијалне представе, где се ово ритуално убијање одвијало према плану, Јанша укључује публику, тражећи од ње да гласа и одабере између четири могућности, и демократски одлучи о судбини кокошака. Публика је сада партнер извођачима, она директно учествује у стварању театра. У овом контексту, позоришна ситуација више није централна, већ се у фокус поставља однос између позорнице и публике. Оваквим укључивањем гледалаца, позориште постаје динамичан и непредвидив чин комуникације, разбијајући традиционалистички концепт театра као унапред задате, представљачке уметности.

Представа "Пупилија, папа Пупило па пупилчки" је нека врста "живог" есеја, који расправља о природи извођења и извођачког, продубљујући и мењајући перцепцију о суптилним формалним питањима. Као таква, она је свакако занимљива и значајна за ауторе и теоретичаре извођачких уметности, док публика која од уметности тражи идентификацију, емоцију и катарзу овде нема много шта да тражи, јер ће углавном бити солидно заморена њеним самодовољним интелектуализмом.