Халва за банку, хрт за џаба.

(2)

У Љешу осиромашисмо потпуно, нико нам није хтео позајмити ни пребијене паре. Док у вароши нисмо угледали дућане с робом, нисмо, чини ми се, ни били толико жељни, али како шетајући схватисмо да се по високим ценама овде може штошта купити, отворе се у нас већи апетити.

Прођоше тако три дана, а да не успесмо да нађемо ни парицу. Лежали смо по цео дан у прокислим шаторима, пушили неку непреврелу шкију и непрестано лупали главу шта ћемо.

Четвртога дана осмехну нам се срећа и на једвите јаде од друга из друге команде узајмисмо једну банку.

Паде неколико предлога како да је утрошимо, а Мишин, који је желео да с њом окуша срећу на картама јер је тога момента имао „шпуријус”, одмах без поговора одбисмо. На крају би решено да га пошаљемо да за њу купи хлеба. Отишао је у Љеш брзо, пун наде, а вратио се још брже, веома разочаран. Све је било прескупо, оно мало што је изнето на продају по високој цени купују избеглице, стране мисије и војне команде.

Настависмо, тако, да се премишљамо шта да набавимо за нашу банку.

– А што, бато – упита ме Миша – ти једном не окушаш срећу? Можда донесеш нешто!

Иако сам био слаб трговац, за љубав друштва га послушах, те прођох као и он. За банку се тога дана заиста није могло пазарити ишта што би четири стомака бар донекле задовољило. Стога му је вратих и упутих га да оде и сам купује, јер је вештији у трговини. Онако разочаран, напоменух му да пристајем на све шта буде изабрао.

Не потраја дуго и ето ти Мише! Враћа се из Љеша, носи један бели пакетић у рукама, баца га увис и дочекује у руку. За банку је купио халву, коју братски поделисмо на четири једнака залогаја. Били смо и са тим задовољни.

Међутим, није се вратио сам. Скинуо је каиш којим се опасивао и на њему је везаног довео једног белог хрта. Пас је био врло леп, али много изгладнео. Одмах је почео да нам се умиљава, надајући се, јадан, да ће добити шта за јело. Миша нам на брзу руку исприча како га је нашао, да је то кер од расе који представља велику вредност, да ћемо га накратко причувати и продати за добре паре.

Наравно да сам му се смејао, јер нисам могао да схватим коме ће у овој невољи бити до куповине пса, али како није постојала никаква бојазан да ће нам сметати, примисмо га у друштво као петог члана.

Погутасмо ми, тако, своје делиће халве, помазисмо га и полегасмо под шатор, свако у својим мислима, кад наш нови друг, видевши да неће ништа добити, поче страховито да завија. Диже се читава узбуна, почеше да протестују и војници и командир захтевајући да га уклонимо из логора, на шта се Миша направи луд.

Позва нас, убрзо, и командант батаљона. Осмотри и помилова куче, каза да његово урликање смета а нас посаветова да га пустимо, јер га треба хранити а хране немамо ни за себе. На ово му Миша обећа да тога више неће бити, да ће га како уме утишати и склонити, па се некако стишаше незадовољници око нас. Да не би завијао, узесмо да га шетамо по логору, тражећи узалуд мрвицу хлеба или какву кост да се бар мало занима.

Од овог не прође ни два сата, кад нам се одједном пред шатором створи некакав коњички поручник. Био је обучен као да је дошао са корзоа из Књаз Михаилове улице. Имао је црвене испеглане чакшире, нову плаву блузу са златном медаљом, лаковане чизме, сјајне мамузе, корбач у рукама и уз њега је само недостајао један леп кер од расе, баш као што је био овај наш. Чим нам приђе, запита:

– Чији је овај пас?

– Мој – рече Миша.

– Да ми га продаш? – пређе г. поручник одмах на ствар.

– Нећу, није ми за продају – одговори му наш продавац немарно.

– Зар не видиш, прикане, да ће ти црћи од глади?

– Кад није до сада, неће ни од сада! – поче Миша да одбија овако сјајну муштерију.

Загледам ја купца и видим да би пошто-пото хтео да пазари. Паде ми на ум да је сигурно постављен уз неку страну мисију где, може бити, има и дама, па ако је још каква згодна мисионарка пред њим изјавила да воли псе или му чак причала о своме љубимцу од кога се због рата морала растати, онда је било разумљиво његово упорство да га купи. Није ми било само јасно зашто се наш продавац под оваквим приликама устеже.