Адреналинска вртешка

У филму "Борнов идентитет" (2002) он покушава да открије ко је, у "Борновом идентитету" (2004), свети се због тога што му је урађено, а у најновијем филму "Борнов ултиматум" (2007) он се враћа кући, јер се свега сећа...
У најкраћем, ово су сижеи филмова из трилогије о одметнутом агенту ЦИА Џејсону Борну, антихероју у сталном очајничком походу да сазна ко је, шта је и ко га је научио да убија. Трилогија је амбициозније постављена него што је то било нужно у односу на чињеницу да је настала на основу прозе писца Роберта Ладлама. А његове романе-трилере не краси психолошка продубљеност материјала и ликова или социополитичка ширина једног Џона ле Кареа, већ наративна вртешка у којој писац читаоца бомбардује динамичним заплетима и обртима без краја.

Литерарни предложак, додуше, обимно је надограђен од стране сценаристе Тонија Гилроја (сценариста сва три филма, недавно је дебитовао и као редитељ филма "Мајкл Клејтон"), а цео филмски циклус замишљен је као вртоглави приповедачки ринглшпил прљаво-реалистичке фактуре, без компјутерских трикова и гламура, са снажним акцентом на ментални и физички херојев напор да реши све задатке.

Уколико је намера сценаристе била да понуди драматургију у којој наративни ток и нема неку важност, онда је у томе успео. Сва три филма о Борну, обраћају се гледаоцима који једино очекују да пред њиховим очима промичу сензације у што бржем ритму и који немају ни стрпљења ни афинитета за какву смислену и кохерентну причу с почетком и крајем. Продуцент серијала и редитељ првог филма ("Борнов идентитет") Даг Лиман заузео је овакав курс на самом старту додатно појачавши акцију и атракцију турбулентног ритма одлуком да режију "Борнове надмоћи" и "Борновог ултиматума", повери британском пре свега врсном телевизијском политичком документаристи, а потом и филмском редитељу Полу Гринграсу ( "Златни медвед" за "Крваву недељу" 2002. и прегршт награда за "Лет 93").

Гринграс је у серијал унео естетику савремене игране телевизијске драме, монтажно растрзане и синкопиране, хиперреалистички стил и махниту брзину камере која хвата и најситније и најкрвавије детаље. Захваљујући томе и Џејсон Борн, у тумачењу Мета Дејмона, постаје опипљив, иако и даље крајње необичан антијунак, хиперактивна машина с којом је тешко идентификовати се.

Срећом, у последњем и у смислу заплета најмање захтевном филму из трилогије најзад се разрешава тајна Борновог идентитета. Он се коначно повезује са неким "добрим момцима" и раскринкава одметнуту олигархију службе. Филм углавном праволинијски следи Борнову истрагу злог језгра, без значајнијег увођења нових и развоја постојећих ликова.

Све у свему, "Борнов ултиматум" се састоји од неколико раскошних и спектакуларних акционих секвенци на егзотичним локацијама (у Москви, на лондонској станици Трафалгар, у Мадриду, мароканском граду Тангеру и коначно у Њујорку) и субверзије у односу на америчке институције које се традиционално "брину" за амерички мир и сигурност. Уосталом, главна премиса приче и почива на неповерењу у "службе".