Кад се мирис лаванде претвори у слику

Живот се састоји од тренутака, а упамћени су само они који су остали као упечатљиве слике. За Бошка Крстића, књижевника из Суботице, слике су не само уметност, већ и живот, успомене, људи, догађаји. У књизи „Сребрни оксид”, београдског „Архипелага”, Крстић прави својеврсни албум фотографија своје породице, значајних уметника, као и градова: Суботице, Београда, Будимпеште, Прага, Париза... О односу живота и слике Крстић каже: „Покушајте се сетити својих најмилијих којих више нема, можда ће бити насмејани, можда озбиљни, али увек непокретни, само слике. И све друго, пролазак тркача кроз циљ, гол у мрежи, искрцавање на Месец – памтимо као слике. Па и сопствени живот, пре је стрип него филм. Иако је данас слика више него икада, понеки не воле да се фотографишу, верују да у томе има неких чини. У праву су”.

Постављајући питања о томе ко је све пре Вас видео слику суботичке пасареле, дошли сте до сећања на оца Данила Киша који је сина туда носио, и на све друге који су некада ту постојали. Ту су и сећања и слике Вашег оца?

Чињеница да станујем у Суботици, у месту рођења Данила Киша, навела ме је да непрекидно реконструишем Данилово рано детињство, па и замишљам или измишљам слике из тог времена. Тако се избистрила слика малог Киша како га отац Едуард на раменима преноси оближњом пасарелом преко колосека, који воде ка Београду и Будимпешти, возним редом Кишове касније судбине. Та слика поклопила се с мојом неоствареном жељом и сликом како ме мој отац високо подиже на рамена изнад овог света. Јер, рано се разболео, остао непокретан, па је у нашем случају судбина одлучила не да отац носи сина, већ син оца. Те две слике: малог Данила у наручју оца Едуарда, и мене како у наручју носим свог оца – можда су најчешће „репродукције” у мојој глави. 

Као почетак узбудљивог романа изгледа прича-есеј о берлинском радном логору у којем је био Ваш отац Вићентије Крстић, о чему Вам је говорио и Никола Радошевић, професор и припадник покрета отпора.

Као ретка очева успомена из заробљеништва у Берлину остала је сличица за легитимацију на чијој је полеђини писало да је израђена у фотографској радњи на чувеној берлинској Фридрихштрасе 133. Довољно за потрагу. Радња се још налази на истом месту, фотографисао сам се пред њом, с тим што сам ја на слици старији од свог оца (опет), а посетио сам и места где је био у логорима, где је радио... Све би то било само носталгично путовање да нисам дошао до текста о судбини професора фотографије Николе Радошевића који је, опет због слика, завршио у истом логору у коме и мој отац. Нашли смо се у „Прогресовој” галерији у Кнез Михаиловој, а његово сведочење о сусретима с мојим оцем у логору Моабит можда је нешто најузбудљивије што сам чуо. Млади Радошевић доспео је у заробљеништво јер је, као што је причао, као припадник отпора 1942. у Ваљеву немачким војницима и официрима приказао Чаплинов филм „Велики диктатор”.

Када мислите о сликама мора, цветања Тисе, сетите се Ота Толнаија. Да ли се, када видите Далијеве слике, сетите Спиридона Митића?

Први пут сам био на мору у седмом разреду основне школе, а у сећање ми се заувек урезала не слика, већ мирис лаванде на Марјану изнад Сплита. У Мађарској је стара бенедиктинска опатија Панонхалма, а у њој мој добар пријатељ и књижевник отац Маћаш Варга. Он сваком пријатељу на растанку поклања бочицу лавадиног уља, главни производ опатије. Стоји нам у свим регалима у кући, па како која врата отворим учини ми се да ће из ормана потећи море. Мирис се претвори у слику. Кад од безбројних кукаца процвета Тиса код Кањиже, мени се јави слика песника Ота Толнаија и његове речи: „Ти кукци који излећу из блата, олуја тих живих латица, њихов трепет и ритам су ме одредили. Пливати у цветању, то је моја поезија.” Салвадор Дали је захваљујући само једној слици, у мојим мислима постао некакав брат близанац суботичком наставнику Спиридону Митићу, који је у својој светској пустоловини успео да се великом сликару престави као ванземаљац с непознате планете Горосан и изазове га на двобој – сликањем. Дали је био толико фасциниран том храброшћу или безобразлуком, да се на првој Митићевој изложби у Паризу појавио са Спиридоновом сликом око врата. 

Фотографија може да буде узбудљиво и верно сведочанство о неком догађају, али и најгори фалсификат, написали сте. На насловној фото-монтажи књиге чланови Ваше породице сви су млади, а то је кривотворење времена...

Заједничка породична фотографија је доказ да вас је било, да сте имали оца и мајку, и да су они имали вас. Зато је, кад остарите, права траума кад такве фотографије немате. А ја је нисам имао. Само једну фотографију са венчања  родитеља, а нас троје – брат, сестра и ја – свако посебно, као да нисмо из исте породице. Мучило ме је то све до ове књиге, када сам, с пријатељем фотографом Аугустином Јуригом, урадио мени најпрезренији и фотографији највећи злочин – измонтирао у фото-шопу нешто чега никада није било – све петоро нас на окупу. Али... како смо се фотографисали у различита времена, на слици смо сви приближно истих година, као нека неслана животна шала. Већине са слике нема да се љуте због тога.

На једној сачуваној фотографији Киша дечака, на његовом рамену налази се мајчина рука, док те руке на другој слици нема. Ови подаци буде сталну свесност, посебно данас када треба да бирамо хоћемо ли веровати својим очима?

То је фотографија која ме је коначно уверила да сликама не треба веровати и да у њима има неких чини. Две су слике малог Данила Киша на Врбицу 1937. године у Суботици, мислио сам да су снимљене у дворишту Српске православне цркве. Једна без руке на рамену, а друга с руком (мислио сам мајчином). То сам и написао питајући се ко је тако грубо „скинуо” ту заштитничку руку с Даниловог рамена? Али... Убрзо ми је стигло писмо Мирјане Миочиновић и објашњење. На слици није мајчина рука, већ ручица његовог брата од тетке Драгана Маловића, у неком стану, с још две сестрице, а ту, како написа госпођа Миочиновић, „сурову интервенцију” урадио је касније сам Данило Киш. Шта сам све изгрешио гледајући једну једину фотографију!