Продавац идеја и животних трагикомедија

Када смо се 2001. случајно срели у Братислави где је представљао у Кану (2000) награђени филм „Песме с другог спрата”, шведски аутор Рој Андерсон ексклузивни интервју за „Политику” започео је речима: „То је био врло, врло ружан рат, то бомбардовање НАТО-а и све што се догађало са вама у Србији. Осећам стид због тога. Мислим да је у том ужасном периоду такође показан и сав пркос и оптимизам ваших људи. То пркошење бомбама било је фантастично...”

Године су прошле и од бомби и од последњег Андерсоновог филма, тада првог из такозване животне трилогије, настављене филмом „Ти, живи” (2007) и сада заокружене у Венецији „Златним лавом” награђеним филмом „Голуб седи на грани размишљајући о животу”. Године пролазе, а Рој Андерсон (Гетеборг, 1943) и даље тера по своме.

Шта да вам кажем – и даље је критички настројен спрам често успаваног шведског друштва (сада се чак поиграва и са наводном хомосексуалношћу мачистичког ратника, шведског краља Чарлса Дванаестог који је и даље снажан симбол многих десничарских организација), бурлесктан је, задиркује, бави се суштинским егзистенцијалистичким питањима и смањује број сцена и филмских резова. У „Голубу...” их има само 39...

Рој Андерсон (још са првим филмом „Шведска љубавна прича”, у Берлину 1970. освојио је чак четири награде), још није угасио ни своју продуцентску кућу за снимање реклама (око 400) или је боље рећи – антиреклама, које су га такође прославиле, али и омогућиле да од те зараде снима целовечерње игране филмове. Наравно, „андерсоновским темпом”...

Уз подуже временске размаке, полако, али сигурно и овим филмом, коначно сте завршили своју чувену „Животну трилогију” живота?

Ха, да! Године су пролазиле између три филма, а питања која они постављају су остала иста. Шта ми радимо? Где смо кренули? Ова питања имају за циљ да створе размишљање и промишљање у вези са нашим постојањем, са великом кришком трагикомедије, са жудњом за животом и основним поштовањем за људску егзистенцију. Животна трилогија показује како човечанство потенцијално клизи ка апокалипси, али такође и да је исход у нашим рукама.

У „Песмама са другог спрата” ударали сте по „новомиленијумској” паници од финансијских криза и катастрофе и у центар ставили тему колективне кривице и људске рањивости. Филм „Ти, живи” представља одважан одлазак у снове целог света, а шта рећи за „Голуба...”?

Сцене из „Голуба...” су снолике, без посебних објашњења, али овај филм више него претходна два задиркује и тон му је надмоћнији. Постоје три теме које су најважније. Једна је – недостатак емпатије, што је веома лоше, поготово данас када је присутан и све већи недостатак било какве врсте поштовања. Друга тема је – рањивост. Веома сам тужан када видим угрожене људе који су понижени. Трећа тема је управо то – понижење.

То је широк спектар живота и постојања?

Јесте. Увек је реч о животу у којем постоје тензије између баналног и озбиљног. Живот је веома често баналан и не много интересантан, а понекад је веома занимљив, фасцинантан или застрашујући. Видео сам и искусио такве ситуације и стварно волим овакву мешавину. У филму „Голуб...” постоји много анахронизма, мешања прошлог и садашњег времена. Некада сам био реалиста, а сада сам се преселио у апстракцију.

Шта вас је на то нагнало?

Сада сам више инспирисан немачким сликарима са искуством окрутности у Првом светском рату. Рецимо, Ото Дикс који је број један у покрету „Нова објективност”, чије слике имају дубок фокус. На почетку каријере више сам се концентрисао на лица док је позадина увек била у некаквој магли. Сада не могу да замислим филмске сцене без дубоког фокуса, али је за то наравно потребно и много више новца и знатно више времена. Из овог разлога више волим да снимам у студију, јер желим да постигнем универзални квалитет мојих ванвременских филмских слика са јунацима чија се боја коже не разликује много од боје њихове одеће, дакле без великих контраста.

Нећете се враћати реализму?

Никада се више нећу вратити чистом реализму, стилизованом реализму да, а наставићу да комбинујем старост, апсурдност живота и смрт, јер је то толико блиско свим културама. Човек је запањујуће сличан ма где да живи на планети. Оно што је заједничко је осећање страха, радости и туге, али и осећање поштовања. Сви размишљамо о томе како да преживимо, да будемо срећни, да једемо, пијемо, да имамо децу.

И наставићете да својим филмовима оспоравате амерички феномен „непријатељства према јасном размишљању”?

Да, заједно са мојим сарадницима управо то радим и радићу. Моји су филмови супротни овом феномену и њихова суштина је у корист јасног размишљања. Овакав начин рада омогућава ми да сместим ликове у универзум који их окружује, а не који изолује. Не могу чак ни да гледам филмове са резовима који убрзавају причу. Посвећен сам визуелним вредностима, креирању отвореног простора и што демократичнијој композицији слика. Моји филмови су и даље противни англосаксонској драматургији.

Зашто имате посебну наклоност према продавцима, у свим филмовима из трилогије они су главни протагонисти?

На неки начин то је дошло из мог детињства, јер је један од чланова фамилије био путујући трговац. С друге стране, бити продавац је толико универзално и толико везано за оно о чему живот и јесте – продаја и маркетинг су темељи цивилизованог друштва. И ја сам продавац. Сви смо. Треба да промовишемо сами себе, како бисмо допрли до неког са својим идејама и својим стварима. Зар то није живот продавца?

Јесте ли и овај филм снимили средствима зарађеним од снимања реклама?

Замислите, не овај пут! И срећан сам због тога и надам се да више нећу морати да снимам рекламе да бих финансирао и следећи филм! За „Голуба...” сам подигао кредит у банци, али сам имао финансијску подршку Еуримажа и немачке и норвешке копродуценте и буџет од чак четири милиона евра, као никада пре! Нећу гасити свој студио за производњу реклама иако је њихов квалитет опао, иако ме је већ помало срамота да их и даље снимам.

Одувек сте били планета за себе, чак и када сте пркосили Ингмару Бергману?

Ха! Бергман је био инспектор у мојој филмској школи и два пута годишње смо морали да идемо у његову канцеларију да нам он каже шта би требало да радимо. То је била великодушна школа која нам је позајмљивала камере на две године и покривала трошкове лабораторије, а када је Бергман схватио да ја то све користим за моје филмове током демонстрација против рата у Вијетнаму, био је љут. Упозорио ме је да престанем да користим школске привилегије које имам зарад личног ангажмана, јер ћу онда тешко добити прилику да направим нешто веће. Нисам га послушао и изгубио сам битку на дуже стазе.

Тако што сте морали сами да улажете у своје филмове?

Много сам улагао и надам се да ће се нешто вратити у будућности. Ха!