Младост која боли

Дебитантски филм „Варвари” београдског сценаристе и редитеља Ивана Икића помало подсећа на „Клип” Маје Милош, помало и на „Тилва Рош” Николе Лежаића, што може да буде и врлина и мана. У сваком случају и Икић је „узјахао” тај хиперреалистички талас новосрпског филма у којем се тематизује начин живота бесперспективне омладине у осиромашеној земљи, њен положај у непрогресивном „транзицијском” друштву, њене фрустрације, тежњу за идентификацијом и њен бунт који је и недовољно дефинисан и погрешно каналисан.

Ово је и још један филм који говори о малолетним хулиганима, фудбалским навијачима, којима смисао боравка на трибинама није спорт или спортско витештво, већ насилништво по узору на старије идоле у друштву изгубљених вредности. Икићева прича за главне јунаке има припаднике навијачке групе локалног младеновачког клуба која себе назива „варвари” (у стварности не постоји у Младеновцу), а радња је смештена у 2008. годину, период самопроглашавања независности Косова и протеста у Београду који се завршио паљењем амбасада, разбијањем и пљачкањем излога.

У овакав временски оквир Икић смешта тинејџерску драму о одрастању Луке (Жељко Марковић), младића на прагу пунолетства који је растрзан између условне казне, породичних проблема и тајне везе са девојком једног од локалних фудбалера. Лука очајнички покушава да пронађе своје место у окружењу и по томе се разликује од свог најбољег друга Флеша (Ненад Петровић Флеш) чији је животни пут већ зацртан.

Икићев дебитантски филм није без мана, а оне се нарочито односе на недовољно „утегнут” сценарио. Више је скица него дубинских разрада. Недостаје, рецимо, нешто наглашенија поента и јача мотивација ликова у појединим ситуацијама (на пример, баш у тренуцима одласка на рушилачке демонстрације), али се врлине могу пронаћи у стилској конзистентности и доследности и у изванредном раду са непрофесионалним глумцима, због чега је филм много добио на аутентичности и уверљивости.

Икић је из својих глумаца-натуршчика извукао оно најбоље и најпотребније филму – моћну експресију. Имају је и ликом и стасом и перформансом и Жељко Марковић и Ненад Петровић Флеш. Ни остали Икићеви одабрани „глумци” не заостају много, у својим споредним улогама пуни су и крви и меса. Оно мало глумачких професионалаца, попут Јасне Ђуричић (улога летаргичне мајке приковане за телевизор) или Мирка Влаховића (мала, али ефектна улога одбеглог оца), дали су више од онога што се назива добро обављеним глумачким задатком...

Овај филм је и ефектно продукцијски „упакован” (млади продуцент Милан Стојановић је, такође, дебитант), велике заслуге имају и директор фотографије Милош Јаћимовић (снимао је и „Тилва Рош”), али и монтажер Драган Петровић... Његове вредности, подсећања ради, биле су препознате и награђене (Специјална награда жирија програма „Источно од Запада”), током светске премијере на 49. Фестивалу Карлове Вари...

Све у свему, као целина Икићев филм „Варвари” сасвим солидно функционише. Има неку специфичну енергију и естетику. Указује и на Икићев таленат који треба неговати.