Докторке и сестре у Великом рату

– Већ годину дана проучавамо догађаје везане за Први светски рат на Балкану. Оно што смо врло брзо схватили, јесте да је заправо све и почело на овим просторима са Гаврилом Принципом и атентатом. Највеће запрепашћење нам је била спознаја да је на овим просторима боравило много лекарки и новозеландских медицинских сестара које су помагале рањеницима у болницама.

Овако прича непосредна Новозеланђанка Џесика Латон, глумица представе „Сестре по оружју”, чија премијера ће у режији Сање Крсмановић Тасић, у копродукцији новооснованог београдског „Хлеб театра” и позоришта „Аке Аке” из Данидина, бити изведена у среду, 24. септембра у оквиру програма „Битеф полифонија” предстојећег 48. Битефа, на сцени Битеф театра. После тога представа путује у Нови Сад где ће бити изведена на сцени Позоришта младих, а од октобра је чека велика турнеја по Новом Зеланду.

Представа „Сестре по оружју” истражује херојства жена у Великом рату, са посебним освртом на боравак и пожртвованост лекарки и медицинских сестара са далеког Новог Зеланда на Балкану. Текст и драматургију заједно потписују Сања Крсмановић Тасић и Новозеланђанка Џесика Латон, а уз њих две у представи играју Рис Латон, Анастасиа Тасић и Југослав Хаџић, који је и аутор музике. У представи су коришћени и текстови Антонија Ђурића, Ребеке Вест, Кемала Ататурка, као и Кодекс јапанског самураја из 14. века.

Брачни пар Џесика и Рис Латон допутовали су пре десетак дана у Београд на позив „Хлеб театра”. Посебно им се допала Скадарлија, Кнез Михаилова улица и српски кулинарски специјалитети, а јуче су нам открили шта их је подстакло да се сценски позабаве темом Првог светског рата.

– Заправо, нисмо ни планирали да се укључимо у обележавање Првог светског рата, и поред тога што тим поводом постоји велика акција на Новом Зеланду. За Новозеланђане је то врло важно, јер је Први светски рат био тренутак када смо се одвојили од Британске империје, схватили да смо потпуно независна земља и да би требало да имамо сопствени национални идентитет. Ми смо млада земља и не мислимо много о нашој историји и идентитету, осим када је реч о маорским племенима. Зато је ово обележавање за нас посебно важно јер имамо навику да олако прелазимо преко многих ствари. Не задржавамо се на историји јер смо млада нација, што је јако погрешно. Ово се посебно односи на нове генерације – изговорила нам је готово у једном даху Џесика Латон.

Током школовања у новозеландским школама, прича Џесика Латон, нико им није указивао на појединости везане за Први светски рат везане за Балкан.

– На Новом Зеланду рецимо, ретко ко зна да Србија као држава постоји на светској мапи, представљају је као малу земљу толико удаљену да се и не помиње. Зато јунакиња коју тумачим, новозеландска лекарка Џесика Скот после позива да помогне у лечењу српских рањеника и поставља питање: „Где је Србија?”, за коју до тада никада није ни чула – каже наша саговорница.

– Невероватнo је да се наша новозеландско-српска спона десила пре 100 година и да је на њеном неговању тако мало рађено. Ево, сада се, ипак, наставља кроз наш пројекат. Када сам изучавала историју ових простора данима сам плакала преживљавајући у глави страхоте кроз које су људи пролазили, посебно о преласку преко Албаније. Чак и пре Првог светског рата Нови Зеланд је имао јако мало становника, и невероватно је колики је проценат младих мушкараца морао да оде у Европу да се бори, чак су се и младићи из маорских племена борили за право да буду регрутовани. Многи су погинули, посебно на Галипољу, што је додатно смањило број становника. Али смо ипак изабрали да прелазак преко Албаније, и страхоте кроз које је српска војска пролазила, кроз сведочења и визуру жена, медицинског особља са Новог Зеланда, буде централна сцена представе – каже Џесика Латон.

----------------------------------------------

Ход кроз слојеве бурне историје

– Будући да долазимо са острва, у Београду се осећамо јако необично јер смо на континенту. Осећамо топлину, али и тежину која долази из нагомилане историје са ових простора. Као да непрестано ходамо кроз слојеве и слојеве бурне историје. Боравак у Београду подсетио ме је на Париз, јер су слични, велики, стари, европски градови. У оба града осећа се велика гужва, ови простори су много насељенији него што смо навикли. Посебно у односу на Нови Зеланд одакле ми долазимо, где смо са свих страна окружени морем и плавом бојом – каже Рис Латон.