Српкиња учи странце изради мозаика

Слике „бојене” сеченим каменом, стаклом или облуцима, једна од најтежих али и цењених ликовних техника, за полазнике радионице мозаика наше уметнице Анђелке Радојевић су изазов, а за њу прилика да се афирмише и као предавач. Током протекле две године овој сликарској техници научила је око 150 полазника. Држала је предавања за 45 мозаичара у Јужној Африци, потом је у Бразилу њену школу похађало њих 50, организовала је радионицу у Израелу, затим у Врњачкој Бањи, а ових дана обуку у хотелу „Бах” у Београду прошле су једна Израелка и три полазнице из Велике Британије.

– Мозаик је сликарска техника посебне финоће, у исто време и ликовна и примењена. Њиме можете да цртате, сликате и да правите тродимензионалне скулптуре. Камен симболизује вечност, а мозаик је отпоран и трајан. Зато није случајно што се првобитно појавио у античко доба у царским палатама и сакралним здањима – објашњава млада уметница.

Наша саговорница додаје да је мозаик апсолутни тренд у свету:

– Тај талас долази и код нас. Многи га радо уносе у властити стамбени простор, у дневну собу, како би импресионирали госте. Имала сам прилику да мозаиком опремам и неке виле резиденцијалног дела на Дедињу.

Поред великих мозаика, попут Светог Петра на Топчидерској цркви у Београду, вишег од два метра, Анђелка Радојевић све чешће ради и минијатурне који су захтевнији, јер изискују више концентрације, времена, прецизности и умећа. Искуство се подразумева, будући да је први мозаик направила крајем 2003, за време академских студија сликарства, и од тада чекић не испушта из руке која је и даље нежна, танана, девојачка.

Попут многих, ова успешна уметница прво се афирмисала у свету, побрала признања и награде. Прошле године учествовала је на светској смотри мозаика. Уметници су конкурисали по позиву. Радове је послало њих 38 из целог света, а Анђелка Радојевић представља је Србију и регион.

Већина полазника радионица мозаика опредељује се за школу наше уметнице да би се усавршили у изради портрета који се „боје” коцкицама од каменчића, што се сматра једним од већих изазова у сликарству. Портрет начињен од морских облутака Анђелки је донео више награда и одредио њен уметнички пут.

– Портрете сам почела да радим спонтано, у деветој години, у школи за мале таленте у „Замку културе” у Врњачкој Бањи, одакле сам родом. То су углавном били портрети рађени у оловци, угљену, уљу, темпери, акрилу. Рад на мозаику је нешто другачије. Не имитира сликарство и не прашта грешке, јер морате да мислите унапред, да имате јасну визију онога што желите да постигнете. То је изазов коме нисам одолела – признаје наша саговорница, додајући да најрадије „слика” каменом, који се лепо комбинује с веома цењеним мурано стаклом.

Мозаици у које уграђује 24-каратно злато и полудраго камење такође имају своју „тежину” и шарм.

Истом изазову нису одолеле ни Израелка Одри и Енглескиње Венди, Ким и Мелани. Оне су дошле како би научиле или усавршиле технику мозаика. Наша уметница искористила је прилику и да своје ђаке упозна с Београдом, представи наше обичаје, кухињу, да их одведе на Опленац у храм Светог Ђорђа и маузолеј династије Карађорђевић.

– Упечатљив је мозаик с представом патрона цркве Светог Ђорђа који носи Карађорђев лик. Овај мозаик израђен је у Венецији, по нацртима Паје Јовановића. Не пропуштам прилику да полазнике одведем да виде ово величанствено здање. Више од 3.500 квадратних метара зидних површина прекривено је с 40 милиона коцкица у 15.000 нијанси – каже Анђелка, која управо пакује кофере за Америку где ће, по позиву, у Њујорку држати две радионице мозаика за око 50 полазника.

Славица Берић