Рециклирана прошлост

На будванској Цитадели гледао сам представу "Бановић Страхиња" Никите Миливојевића у којој су глумци возили моторе. Иако сам био изненађен необичном формом, представа ми се веома допала. Захваљујући овој одличној представи схватио сам да нове тенденције и нове форме не сметају великој уметности. Што би се рекло библијским језиком - "Не сипа се ново вино у мешине старе", односно желим да кажем да је нова форма добро кореспондирала са садржајем. Јака идеја и нова форма заправо су идеалан спој. Не волим испразне форме које инсистирају на шоку и рушењу некаквих већ одавно порушених табуа. То није мој свет и у њему се не осећам добро. Оно што је суштаство уметничког чина јесте идеја.

Да ли сте некада имали жељу да учествујете у позоришном чину и да ли сте сарађивали са позоришним ствараоцима?

Позориште и ликовна уметност су постале јако блиске, преплићу се.

Имао сам својевремено позиве од Никите Миливојевића, Јагоша Марковића и других редитеља. До сада сам све те позиве одбијао јер сам био окупиран мојим радовима. Верујем да ће се ова идеја једном реализовати и да ћу дати свој допринос и у домену сценографије.

Данас ни сам не знам шта је то "чиста" скулптура. Можда је она са Роденом престала да постоји. Моји објекти све више постају тродимензионални и осликани. Очигледно да се никада нећу у потпуности вратити скулптури. Блиска су ми сва искуства и експерименти 20. века, попут руских конструктивиста. То је поље по којем се радосно шетам, узимајући оно шта ми се допада. Моје слике све више имају елементе скулптуре и можда чак амбијента. Изложба коју спремам пре ће бити једна амбијентална целина него класично линеарно ређање слика. То ће пре свега бити однос простора, скулптура, слика, светла...

Сигуран сам да ће сликарства увек бити. Наше приче о смрти уметности само су фразе које се бомбастично избацују у неким тренуцима да би се скренула пажња. Док је света и века човек ће имати потребу за сликом. У времену данашње масовне производње, која ће вероватно у будућности бити још софистициранија, готово фетишистичку вредност имаће идеја коју је човек у једном тренутку својом руком материјализовао. За мене је уметност одувек била та мала пукотина из света прозаичности у свет којем ми истински припадамо, ма колико били затрпани свакодневним баналностима.

Једноставно, мислим да су Словени меланхолични. Они су окренути не само прошлости као таквој, већ и некаквом есхатолошком времену. Људи са нашег поднебља имају свест да, поред овог нашег времена, тече још неко. За њих је карактеристична чежњивост. Сама чињеница да смо некада давно изгнани из рајског стања, намеће ту вечиту чежњу ка рајском, ка Едену.

На мене је као дете утицала ренесанса и уопште сликарство тог доба и управо ме је она повукла у свет уметности. Тај утицај се, чини ми се, годинама смањивао, мењао. Оно што је остало то је човек као централна фигура. Медијала је грађена на сличним принципима. Она представља аутентичан покрет са ових простора, интересантан вид надреализма који је имао везе и са ренесансом и са фантастиком. Зато је било природно да наставим овај правац, једино што моје сликарство нема тако бујну фантастику каква је била честа у оквирима Медијале.

Опседнут сам идејом времена и увремењавања. Међутим, никада нисам узимао сатове као једноставне симболе протока. Интригирају ме и стари занати и разбацани одбачени рестлови. То је тај феномен ђубришта који ме импресионира. Уживам у томе да одбачене предмете рециклирам и да их поново вратим из ништавила у нову естетску целину коју ћемо опет имати потребу да бар неко време чувамо.

За уметност је важно да нема памфлетску структуру. Многи покушавају да уметност срозају на идеју јефтиног памфлета. Уметност је ипак много дубља и сложенија него што је плакат. Уметник који се читав 20. век борио да буде потпуно слободан, данас се ставио у тотално зависну позицију од разних фондација. Уметник је у тој причи, нажалост, употребљен. Ми немамо више од три, четири галерије. Велики број људи завршава уметничке факултете и свако треба да приграби оно мало пара. То је сурова борба, а многи су се и повукли. Велики ликовни уметници су сахрањени још у шездесетим, седамдесетим годинама прошлог века. Нико их више не помиње, иако су ти уметници живи и још увек стварају. Још увек је жива Цуца Сокић, као и многи ствараоци који су од етаблиране ликовне критике сахрањени. Ми смо допустили да немамо озбиљну монографију једног од највећих портретиста Европе Паје Јовановића или Надежде Петровић. То је симбол малог народа који има своје ситне злобе и мисли да је већи тиме што ће неке људе заборавити.

Једини проблем Октобарског салона јесте што је једну националну манифестацију узурпирао. Он пружа слику онога што се догађа у једном сегменту визуелне уметности у свету. Међутим, штета је што је национални преглед стваралаштва наших уметника овде потпуно збрисан. Овде нисмо видели ни једно велико име из света сликарства, али, верујте, тај свет и те како постоји.

Ма како музеји били и суморни и у извесном смислу гробља уметности, они стрпљиво чекају и време пролази, гута све сензације, нестају све ствари које су медији величали. Наравно, остао је један Дишанов Писоар, као граница до које се дошло. Идеја је једном исцрпљена и то је завршено. А вредна дела увек ће налазити начина да се изборе за своје место.