Имало је смисла играти се животом

Сваки нови интервју са Љубишом Самарџићем, глумцем, продуцентом, редитељем и симболом српског филма, али и телевизије, носи озбиљан проблем са којим се сусреће већина новинара – како га представити?

Било да пишете о филмским улогама или само о лику Шујде, било о продукцији филма "Убиство с предумишљајем" или режији "Небеске удице" – нешто се увек изостави, просто затури.

Зато изостаје класично представљање саговорника, а овога пута нека то буде само – Љубиша Самарџић.

Повод је награда Палићког фестивала "Александар Лифка" за допринос уметности филма и ово је још једна допуна питању – како га представити?

У понедељак увече, на отварању Фестивала европског филма у Палићу биће Вам уручена награда "Александар Лифка" за допринос уметности филма. Шта за Вас значи ова награда?

Значи то, да је имало смисла бавити се филмом! Пут од бање до града, од гимназије до глуме, од продукције и режије до Лифке, је пут подсећања на успехе из прошлости, пут кроз немогуће, између профаног и узвишеног. Поникао у сиротињи, која ме је вукла ка раду, као студент Академије добио стипендију декана Душана Матића, врло брзо наклоност Бојана Ступице који ми је дао стипендију Атељеа 212, ангажовао ме велики Мата Милошевић за неколико својих режија у ЈДП-у, и поверовао сам да ми се отварају велике двери позоришта. У замаху позоришних улога, ненадано, већ на трећој години, добијам прву филмску улогу у хрватском филму "Игре на скелама" познате списатељице Зоре Дирнбах и редитеља Срећка Вејганда. Већ на  снимању угледао ме је Крешо Голик и понудио ме Бранку Бауеру за улогу Микајла у филму "Прекобројна". Од тада до данас марљиво радио, учио занат, освајао гледалишта од Ђевђелије до Толмина, напустио позориште и остао на филму до данас. Иако је повод веома значајан, признајем, да не волим да се враћам уназад, волим да гледам преда се. Оно што не могу да прескочим у овом разговору је да сви они који су одлучивали о мом доприносу уметности филма, да су у мом делу препознали истинитост, искреност и квалитет и то у сва три сегмента филмског стваралаштва. Имало је смисла играти се животом и фикцијом, и радом бежати од стварности, а награда је само потврда мог трајног присуства и опстанка на филму. Хвала им.

Александар Лифка је био један од првих пионира филма на подручју Војводине, а Ви сте један од првих глумаца-продуцената у Србији и један од пионира који је после распада Југославије почео да успоставља везе са бившим републикама?

Још 1971. године, предосећао сам да Југославије више неће бити. Нису је спасли они у чијим је рукама била власт. Не знам да ли су били свесни, да ће се на овим просторима, мешаних култура и вера ратовима, просути крв. Да су хтели и да су имали соли у глави, данас би живели у конфедерацији, Уједињеној држави Југославији, која би била, сигуран сам, једна од најбогатијих земаља Европске уније. Признаћете, да је у време распада земље, било кумшт сачувати здрав разум и присебност духа. Гуткао сам се уз своје, слушао размишљања моје супруге Мире и одлучио да се посветим раду и сачувам и себе и своју породицу. Утеху сам нашао у филмској продукцији и режији. Рад је био бег од свакодневних непријатних вести на телевизији, враћао је веру у изгубљену наду и тако сачувао осећај радости постојања. Пријатеље са простора бивше Југославије никада нисам заборавио, контактирао сам их кад год сам могао, и тако остао поносан на себе. Када је земља била блокирана, помоћ су ми пружили баш пријатељи из суседних земаља. Захваљујући њима, снимио сам значајна филмска остварења, те када одем, Србија ће имати чиме да се дичи и поноси. Сећам се као данас, да је Бранко Бауер, маг филма, имао привилегију да у сали за постпродукцију у Јадран филму у Загребу први види моју "Небеску удицу". Пушећи не знам коју цигарету по реду, рекао је: "Ја бих у целости потписао режију овог твог филма!" Остао сам нем и вечно захвалан. Као његов велики поклиник и поштовалац, испратио сам га пре неколико година и говорио на одру у Мирогој. Он је то желео.

Контакте одржавате и данас, кроз партнерство али и кроз повратак Пулској Арени. Ове године на Пулском фестивалу учествујете са филмом "Коњи Врани". Шта Вас везује за Пулу?

Обилазио сам многе фестивале, али нигде нисам наишао на магичније место од Веспазијанске арене у Пули са девет хиљада гледалаца. Ту су из године у годину ницале звезде, моје улоге су биле на провери и рађала се нека искрена, метафизичка веза и симпатија између гледалаца и мојих ликова. Ту су деца расла, башкарила се у мору, Мира и ја с љубављу долазили на светковину филма, дружили се са ствараоцима са простора бивших земаља, поштовали једни друге, а пријатељства опстајала само код паметних. Пула је била и остала тајна мојих успеха и са поносом се враћам пред оне који су стварали имиџ о Љубишиним креацијама, а сада и режијама. Сигуран сам, да ће "Коње вране" дочекати као и "Наташу" 2001. године.

За учешће наше кинематографије на страним фестивалима значајна је и подршка државе. Има ли је и каква је данас у односу на раније?

До сада нисам имао значајнију материјалну помоћ државе па чак ни у Берлину када смо триумфовали са филмом о бомабрдовању Београда. Они који воде политике Србије недовољно схватају да је презентација уметничког дела, особито у суседним земљама, светковина посебне врсте. За ово време, увек сам, сам себи крчио пут, био доследан себи и својим амбицијама, стицао симпатије и поштовање селектора фестивала и поносио се што представљам своју земљу. Чини ми се, да је сада дошао час, када је неопходан ветар и материјална подршка државе у промоцији сваког филма. Сећам се брзе реакције покојног премијера Зорана Ђинђића, који се по мом повратку из Пуле, срео самном да подели радост што је "Наташу" дочекало девет хиљада усхићених гледалаца. Знао је,да је Хрватска значајна карика на путу ка Европској унији. Све док политика не схвати да су културни догађаји буђења свести ка суживоту, особито међу суседима, неће нам бити боље. Нетрпељивошћу се не опстаје као озбиљна земља и затвореност не доноси добро. И надаље ћу бити "усамљени јахач" који иде на фестивале пратећи судбину својих филмова од којих целог живота живи моја породица.

У  "Коњима враним" сликате време прве половине прошлог века. Има ли разлике у истини, љубави, части и поштењу у времену о којем Ви говорите у последња два филма и данас?

Баш зато што тематски припада прошлости и што сам тражио копчу са  савременим, своју концетрацију у наставку филма усмерио сам на сву озбиљност откривања необичних детаља коју носи Банат. Вратио сам се поезији Мике Антића, "Сеобама" Црњаског, понове погледао "Скупљаче перја" Саше Патровића, да би се још боље упознао са временом и људима из прошлости. Брусио сам сценарио, трагао за необичним карактерима и појавама и открио, да је и њих рат омео као и нас овај последњи, да су остале ране а са њима инат средине, те је почела њихова борба за своје "ја", слободу, част, посед, личну срећу и чежњу за бољим животом. То и такво окружење, тај миље, у коме је нож био средство присиле као данас, а човек бивао разапет између поштења и преваре, између великих социјалних разлика и беде, снимио сам савремен филм у чијем фокусу је љубав, и то истинска, младалачка, грешна. Ово је савремени филм у чијем фокусу је човек, јер су и онда и данас средства да се преживи слична, где су људи ухваћени у мрежу коју плету друштвене, историјске и политичке силе, против којих могу да се буне, али на коју не могу да утичу.

Да ли ће "Дуња" имати трећи, завршни део?

"Дуња" ће, вероватно, доживети трећи део, али као серија. Питаћете, зашто не и филм? Доста ми је мука које сам са супругом Миром имао око финансирања филма, али не мирујем. Носим се мишљу да снимим римејк филма "Штићеник" Браце Слијепчевиваћа и Јове Ћирилова о каријеризму као паветини и људском злу која буја у свим временима и свим политичким опцијама. Ни демократија није имуна на ову болест, само се од ње не умире. Гледам како се та људска куга шири и гради модерне форме аморала у нас!

Како сада гледате на све године за вама и сав филмски рад?

Сјано је то дефинисао велики Милутин Чолић пишући књигу о мени давних година. Рекао је: "Љубиша је човек коме рад није обавеза, јер би то било ропство за њега. Није ни шанса као што је у Американаца, или навика као у Енглеза, ни судбина као у Немаца, или проклетство као што је у нас. За њега је рад воља, трагање за смислом, загонетка која покреће његов дух и која га релаксира. За његе је рад, најлепша ствар на свету удружена с љубављу!" Има ли иста пријатније од ове оцене моје природе?! Нисам човек од бола имун, али настојим да тиме друге не оптерећујем. Смех је за мене најљудскији начин комуникације и нека врста филозофије, јер све док можете, смејте се, пошто се не зна када ће нам живот присести.      

Од одласка Вашег сина Драгана, који је учинак Ваше супруге у продукцији филмова?