Imalo je smisla igrati se životom

Svaki novi intervju sa Ljubišom Samardžićem, glumcem, producentom, rediteljem i simbolom srpskog filma, ali i televizije, nosi ozbiljan problem sa kojim se susreće većina novinara – kako ga predstaviti?

Bilo da pišete o filmskim ulogama ili samo o liku Šujde, bilo o produkciji filma "Ubistvo s predumišljajem" ili režiji "Nebeske udice" – nešto se uvek izostavi, prosto zaturi.

Zato izostaje klasično predstavljanje sagovornika, a ovoga puta neka to bude samo – Ljubiša Samardžić.

Povod je nagrada Palićkog festivala "Aleksandar Lifka" za doprinos umetnosti filma i ovo je još jedna dopuna pitanju – kako ga predstaviti?

U ponedeljak uveče, na otvaranju Festivala evropskog filma u Paliću biće Vam uručena nagrada "Aleksandar Lifka" za doprinos umetnosti filma. Šta za Vas znači ova nagrada?

Znači to, da je imalo smisla baviti se filmom! Put od banje do grada, od gimnazije do glume, od produkcije i režije do Lifke, je put podsećanja na uspehe iz prošlosti, put kroz nemoguće, između profanog i uzvišenog. Ponikao u sirotinji, koja me je vukla ka radu, kao student Akademije dobio stipendiju dekana Dušana Matića, vrlo brzo naklonost Bojana Stupice koji mi je dao stipendiju Ateljea 212, angažovao me veliki Mata Milošević za nekoliko svojih režija u JDP-u, i poverovao sam da mi se otvaraju velike dveri pozorišta. U zamahu pozorišnih uloga, nenadano, već na trećoj godini, dobijam prvu filmsku ulogu u hrvatskom filmu "Igre na skelama" poznate spisateljice Zore Dirnbah i reditelja Srećka Vejganda. Već na  snimanju ugledao me je Krešo Golik i ponudio me Branku Baueru za ulogu Mikajla u filmu "Prekobrojna". Od tada do danas marljivo radio, učio zanat, osvajao gledališta od Đevđelije do Tolmina, napustio pozorište i ostao na filmu do danas. Iako je povod veoma značajan, priznajem, da ne volim da se vraćam unazad, volim da gledam preda se. Ono što ne mogu da preskočim u ovom razgovoru je da svi oni koji su odlučivali o mom doprinosu umetnosti filma, da su u mom delu prepoznali istinitost, iskrenost i kvalitet i to u sva tri segmenta filmskog stvaralaštva. Imalo je smisla igrati se životom i fikcijom, i radom bežati od stvarnosti, a nagrada je samo potvrda mog trajnog prisustva i opstanka na filmu. Hvala im.

Aleksandar Lifka je bio jedan od prvih pionira filma na području Vojvodine, a Vi ste jedan od prvih glumaca-producenata u Srbiji i jedan od pionira koji je posle raspada Jugoslavije počeo da uspostavlja veze sa bivšim republikama?

Još 1971. godine, predosećao sam da Jugoslavije više neće biti. Nisu je spasli oni u čijim je rukama bila vlast. Ne znam da li su bili svesni, da će se na ovim prostorima, mešanih kultura i vera ratovima, prosuti krv. Da su hteli i da su imali soli u glavi, danas bi živeli u konfederaciji, Ujedinjenoj državi Jugoslaviji, koja bi bila, siguran sam, jedna od najbogatijih zemalja Evropske unije. Priznaćete, da je u vreme raspada zemlje, bilo kumšt sačuvati zdrav razum i prisebnost duha. Gutkao sam se uz svoje, slušao razmišljanja moje supruge Mire i odlučio da se posvetim radu i sačuvam i sebe i svoju porodicu. Utehu sam našao u filmskoj produkciji i režiji. Rad je bio beg od svakodnevnih neprijatnih vesti na televiziji, vraćao je veru u izgubljenu nadu i tako sačuvao osećaj radosti postojanja. Prijatelje sa prostora bivše Jugoslavije nikada nisam zaboravio, kontaktirao sam ih kad god sam mogao, i tako ostao ponosan na sebe. Kada je zemlja bila blokirana, pomoć su mi pružili baš prijatelji iz susednih zemalja. Zahvaljujući njima, snimio sam značajna filmska ostvarenja, te kada odem, Srbija će imati čime da se diči i ponosi. Sećam se kao danas, da je Branko Bauer, mag filma, imao privilegiju da u sali za postprodukciju u Jadran filmu u Zagrebu prvi vidi moju "Nebesku udicu". Pušeći ne znam koju cigaretu po redu, rekao je: "Ja bih u celosti potpisao režiju ovog tvog filma!" Ostao sam nem i večno zahvalan. Kao njegov veliki poklinik i poštovalac, ispratio sam ga pre nekoliko godina i govorio na odru u Mirogoj. On je to želeo.

Kontakte održavate i danas, kroz partnerstvo ali i kroz povratak Pulskoj Areni. Ove godine na Pulskom festivalu učestvujete sa filmom "Konji Vrani". Šta Vas vezuje za Pulu?

Obilazio sam mnoge festivale, ali nigde nisam naišao na magičnije mesto od Vespazijanske arene u Puli sa devet hiljada gledalaca. Tu su iz godine u godinu nicale zvezde, moje uloge su bile na proveri i rađala se neka iskrena, metafizička veza i simpatija između gledalaca i mojih likova. Tu su deca rasla, baškarila se u moru, Mira i ja s ljubavlju dolazili na svetkovinu filma, družili se sa stvaraocima sa prostora bivših zemalja, poštovali jedni druge, a prijateljstva opstajala samo kod pametnih. Pula je bila i ostala tajna mojih uspeha i sa ponosom se vraćam pred one koji su stvarali imidž o Ljubišinim kreacijama, a sada i režijama. Siguran sam, da će "Konje vrane" dočekati kao i "Natašu" 2001. godine.

Za učešće naše kinematografije na stranim festivalima značajna je i podrška države. Ima li je i kakva je danas u odnosu na ranije?

Do sada nisam imao značajniju materijalnu pomoć države pa čak ni u Berlinu kada smo triumfovali sa filmom o bomabrdovanju Beograda. Oni koji vode politike Srbije nedovoljno shvataju da je prezentacija umetničkog dela, osobito u susednim zemljama, svetkovina posebne vrste. Za ovo vreme, uvek sam, sam sebi krčio put, bio dosledan sebi i svojim ambicijama, sticao simpatije i poštovanje selektora festivala i ponosio se što predstavljam svoju zemlju. Čini mi se, da je sada došao čas, kada je neophodan vetar i materijalna podrška države u promociji svakog filma. Sećam se brze reakcije pokojnog premijera Zorana Đinđića, koji se po mom povratku iz Pule, sreo samnom da podeli radost što je "Natašu" dočekalo devet hiljada ushićenih gledalaca. Znao je,da je Hrvatska značajna karika na putu ka Evropskoj uniji. Sve dok politika ne shvati da su kulturni događaji buđenja svesti ka suživotu, osobito među susedima, neće nam biti bolje. Netrpeljivošću se ne opstaje kao ozbiljna zemlja i zatvorenost ne donosi dobro. I nadalje ću biti "usamljeni jahač" koji ide na festivale prateći sudbinu svojih filmova od kojih celog života živi moja porodica.

U  "Konjima vranim" slikate vreme prve polovine prošlog veka. Ima li razlike u istini, ljubavi, časti i poštenju u vremenu o kojem Vi govorite u poslednja dva filma i danas?

Baš zato što tematski pripada prošlosti i što sam tražio kopču sa  savremenim, svoju koncetraciju u nastavku filma usmerio sam na svu ozbiljnost otkrivanja neobičnih detalja koju nosi Banat. Vratio sam se poeziji Mike Antića, "Seobama" Crnjaskog, ponove pogledao "Skupljače perja" Saše Patrovića, da bi se još bolje upoznao sa vremenom i ljudima iz prošlosti. Brusio sam scenario, tragao za neobičnim karakterima i pojavama i otkrio, da je i njih rat omeo kao i nas ovaj poslednji, da su ostale rane a sa njima inat sredine, te je počela njihova borba za svoje "ja", slobodu, čast, posed, ličnu sreću i čežnju za boljim životom. To i takvo okruženje, taj milje, u kome je nož bio sredstvo prisile kao danas, a čovek bivao razapet između poštenja i prevare, između velikih socijalnih razlika i bede, snimio sam savremen film u čijem fokusu je ljubav, i to istinska, mladalačka, grešna. Ovo je savremeni film u čijem fokusu je čovek, jer su i onda i danas sredstva da se preživi slična, gde su ljudi uhvaćeni u mrežu koju pletu društvene, istorijske i političke sile, protiv kojih mogu da se bune, ali na koju ne mogu da utiču.

Da li će "Dunja" imati treći, završni deo?

"Dunja" će, verovatno, doživeti treći deo, ali kao serija. Pitaćete, zašto ne i film? Dosta mi je muka koje sam sa suprugom Mirom imao oko finansiranja filma, ali ne mirujem. Nosim se mišlju da snimim rimejk filma "Štićenik" Brace Slijepčevivaća i Jove Ćirilova o karijerizmu kao pavetini i ljudskom zlu koja buja u svim vremenima i svim političkim opcijama. Ni demokratija nije imuna na ovu bolest, samo se od nje ne umire. Gledam kako se ta ljudska kuga širi i gradi moderne forme amorala u nas!

Kako sada gledate na sve godine za vama i sav filmski rad?

Sjano je to definisao veliki Milutin Čolić pišući knjigu o meni davnih godina. Rekao je: "Ljubiša je čovek kome rad nije obaveza, jer bi to bilo ropstvo za njega. Nije ni šansa kao što je u Amerikanaca, ili navika kao u Engleza, ni sudbina kao u Nemaca, ili prokletstvo kao što je u nas. Za njega je rad volja, traganje za smislom, zagonetka koja pokreće njegov duh i koja ga relaksira. Za njege je rad, najlepša stvar na svetu udružena s ljubavlju!" Ima li ista prijatnije od ove ocene moje prirode?! Nisam čovek od bola imun, ali nastojim da time druge ne opterećujem. Smeh je za mene najljudskiji način komunikacije i neka vrsta filozofije, jer sve dok možete, smejte se, pošto se ne zna kada će nam život prisesti.      

Od odlaska Vašeg sina Dragana, koji je učinak Vaše supruge u produkciji filmova?