Мала сеоска приредба

Танјуг јавља: „У Влади Србије завршен је састанак премијера Александра Вучића са сталним представником ММФ-а у Србији Дехенг Кимом.” Састанку су, према истом извору, присуствовали сви ресорни министри (Вујовић, Сертић, Удовички и Вулин) и гувернерка НБС-а. Дакле, премијер и прва петорка његове економске екипе. И шта је било на дневном реду? Опет цитирам Танјуг: „Тиме су почели разговори о новим мерама штедње...”

Неколико ствари. Прво, са ММФ-ом се не разговара, него преговара о мерама економске политике земље. Друго, то се чини са преговарачком мисијом те финансијске институције, а не са њеним сталним представником (нешто попут амбасадора, не америчког). Треће и, можда, најважније: чак и када дође преговарачка мисија, она не преговара са премијером, него са ресорним министрима и гувернером централне банке. Са премијером се одржи куртоазни састанак на почетку и на крају мисије. Питајте Војислава Коштуницу, бар се у те ствари разуме. А данас у Србији премијер разговора са сталним представником ММФ-а.

Него, преговарачке мисије ММФ-а још увек нема на видику. О томе да ли ће она дођи не одлучује стални представник, него се одлучује у „централи”, оној у Вашингтону. А то се чини, између осталог, на основу процене да ли су земља и њене власти спремне за (озбиљне) преговоре. У случају Србије, постављани су прилично јасни критеријуми шта то њене власти треба да испуне, пре свега у погледу смањења буџетског дефицита, како би се стекли услови за отпочињање преговора. Без испуњења тих услова, нема ни доласка преговарачке мисије, а камоли усаглашеног аранжмана са ММФ-ом. Узгред, у два претходна случаја, Влада Србије је започињала преговоре са ММФ-ом управо негде у време када је требало емитовати нове обвезнице на међународном тржишту капитала, како би се финансирао све већи дефицит у буџету и, наравно, увећао државни дуг. Вероватно је један од мотива српске стране био да се сигналом да се преговара са ММФ-ом утиче на приватне инвеститоре како би се Србија задужила по нижој каматној стопи. С обзиром на то да се најављује емитовање нове транше обвезница, мала је вероватноћа да ће ММФ поновити овакав тип игроказа.

Дакле, наведени састанак, са становишта наших односа са ММФ-ом, односно могућности склапања аранжмана са њим, није донео никакву корист, а штета је у томе што су власти показале да не знају или не желе да прихвате основна правила игре. Зашто је то тако? Можда Александар Вучић та правила игре не познаје, а и зашто би, али их свакако познају некадашњи званичници ММФ-а (Кори Удовички) и сестринске Светске банке (Душан Вујовић). Да ли су они на то упозорили премијера? Уколико нису, онда је то јако опасна ситуација, која ће се понављати, јер то значи да министри немају подстицај да упозоре премијера, односно да му кажу истину. Ако је то тако, онда је одговорност подједнако на њима и на премијеру, који не охрабрује своје сараднике да исказују своје мишљење. Уколико су упозорили премијера, а он њихово упозорење одбацио, онда је одговорност, наравно, само на њему. Међутим, онда се поставља питање његових мотива за овако организован састанак.

Једино могуће објашњење јесте да овај састанак уопште није био намењен ММФ-у, него домаћој јавности и бирачком телу, како би се показало да влада ради на решавању горућих проблема наших јавних финансија, односно привреде у целини. А шта ће да се уради и није толико битно у свету политичког маркетинга и пропаганде, будући да се ту броје забринута лица на телевизији људи посвећених проблемима. Онда се поставља питање штете која је начињена при склапању аранжмана са ММФ-ом и перцепције ове владе од стране инвеститора, оних који треба да улажу у српске обвезнице, тј. да Србији позајмљују новац. Без којих српске јавне финансије не могу да буду одрживе у некој догледној будућности.

У овом суморном тренутку српских јавних финансија и српске привреде у целини од кључне важности је управо поверење инвеститора, а не поверење бирачког тела. А инвеститоре је далеко теже преварити него бираче. Из много разлога, а између осталога због тога што је за њих изиграно поверење питање живота или смрти, а за бираче није. Инвеститоре можеш да превариш ипак само једанпут. У условима у којима пад динара у односу на евро показује слабљење поверења инвеститора, који продају своје динарске пласмане и износе их из земље, од кључне важности за земљу која троши више од онога што заради јесте да се очува поверење инвеститора. Описани састанак у Влади Србије није био допринос на том плану. Напротив!

Професор Правног факултета Универзитета у Београду