Живот у дивљини, на врху Таре

Ми живимо свој сан – остаје упамћено после сусрета на врху планине Таре са људима који су заменили савремени, брзи, стресни живот за мир и спокојство.

Милева и Милан Давидовић упознали су се пре много година на раду у Франкфурту, док су градили будућност као гастарбајтери, у коју ни сами нису, од почетка, баш много веровали. Он грађевинац, био је стално на терену широм Немачке, а Милева, апсолвент економије, предала се куварском позиву у иностранству, где је једино било важно радити што више.

После неколико година увидели су да им јурњава за новцем и платним нивоима чиновничког напредовања, не само не одговара, него и штети здрављу. Одлучили су се на, у западном свету, „несувисли и непромишљен” потез.

Повели су своје четворо деце у Србију, уз мало покућства које су стекли за неколико година печалбе, и купили на Соколинама (врх Таре) имање од пет и по хектара шуме, ливаде и камењара.

За остатак печалбарског новца у општини Бајина Башта добили су све потребне дозволе и потом набавили козе од којих су замислили да живе у чистој, непомућеној природи, на идеалној висини од 1.000 метара.

Чудили су се мештани што долазе да живе у дивљини, неколико километара од локалног асфалтног пута. А поготову кад су прво сазидали стају за стадо и сено, а затим кућицу ушушкану и изоловану мирисном боровином са Таре.

Како су обоје из овог краја, а Милева се одмалена бавила лековитим биљем (учећи од оца), справљањем чајева, мелема и крема, „затворили” су целу економску и животну конструкцију – како и од чега ће да живе. Раскрчили су камењар, сачували свако могуће стабло на Соколинама и запатили стадо коза.

Почели су да производе сир, млеко уз козје и јареће месо, слатко и сокове од шумских јагода, купина и боровница, али и Милевине сада већ познате чајеве и мелеме. Одшколовали су децу која су сада у Сомбору, Београду, Ужицу. Мир и спокојство, у којем живе, деле повремено са туристичким групама – све више из Русије долазе на излете и на предавања о здравој исхрани и лековитом биљу.

Милева је објавила књигу о лековитим травама и здравој исхрани, а у припреми је и друга. Од када окопни снег па до касне јесени, ходајући по планини док чува стадо коза, она бере подбел, маслачак, мајчину душицу, хајдучицу, кантарион, коприву, вирак, здравац...

– Ово је решење барем за пола незапослених у Србији – сматра Милан и додаје:

– Да се окрену запуштеној дедовини, врате у природу и на имања, производе здраву, органску храну и живе животом о којем модеран свет може само да машта. У храни нема ниједног пестицида или хемикалије. Милева чак и кромпирову златицу прска раствором коприве, а ђубримо све стајњаком од стотинак коза. Не бих се мењао за живот ни са једним човеком на свету – уверен је Милан Давидовић.

Никада нису узели ниједан кредит јер у банке не верују. Све што планирају да изграде – смештај за 20–30 гостију – урадиће својим рукама, уз пријатеље, децу и родбину, али без зајмова.

– „Простиремо” се колико можемо, и то је једини рецепт – кажу углас Давидовићи.

Додаје да путари воде о њима рачуна и увек брзо дођу, зими да очисте снег до Соколина, али Давидовићи, племенити какви јесу, говоре им да иду тамо где су потребнији.

– Чистачи нам убише романтику планине под снегом – шале се ови одлучни и срећни људи.