И научница може да штрика џемпере

Пут Гордане Поповић од Неготина до Брисела, преко Београда, Беча и Немачке трајао је четири деценије. У међувремену је стекла многа научна звања и признања, међународни углед и посао о каквом се сања, рушила стереотипе о женама у техници, градила везе између истраживачких заједница Србије и остатка Европе, постала добротвор и почасни грађанин родног града и Књажевца, удала се за шаховског велемајстора, а сама шаховске фигуре заменила куварским прибором, родила три сина којима се бескрајно поноси…

Њена скромност и ненаметљивост учинили су да је много више познају и цене у свету него у Србији – са изузетком Неготина, где редовно посећује родитеље, рођаке и пријатеље из детињства. Тако је учинила и прошле недеље, након службеног боравка у Београду. Али, овом приликом више нас занима њен животни пут.

– Моји родитељи, мајка Александра из Орешца код Књажевца,учитељица, и отац др Томислав Петровићиз Великог Извора, лекар и познати шахиста, као млади су дошли накратко у Неготин. Ту су се срели, заволели и остали. Мајка се запослила у градској  библиотеци, отац је радио као гинеколог. Добили су мене, па брата Драгана… Кад сам напунила осам година, тати су понудили посао у Немачкој, па смо се преселили тамо и остали наредних осам година, све док није превагнула мамина жеља да се вратимо. Мучила ју је носталгија за домовином – прича Гордана.

Немачка глава и српско срце

И сама се, нашавши се у непознатој земљи чији језик није говорила, нашла у шоку.

– Нисам знала немачки а ни латиницу, па сам све што су наставници говорили записивала ћирилицом. Ипак, убрзо сам се прилагодила. Сад не само да немачки говорим као други матерњи, већ сам прилично попримила и њихов менталитет. Често ми кажу да имам „немачку главу, а српске емоције”: с једне стране тражим ред, рад и дисциплину, а с друге, ако то не добијем, они око мене итекако осете мој српски бес – признаје научница.

Школовање започето у Немачкој наставила је у неготинској средњој усмереној школи (сад гимназији) „Предраг Костић”, коју је завршила са звањем техничара за биотехнику и молекуларну биологију.

– Још памтим колико сам се трудила да се уклопим у нову средину, да надокнадим знање, нарочито из математике и природних наука. На једном тесту из физике сам добила двојку, и то је за мене био одлучујући тренутак: професорка Јелена Јовановић ме упитала да ли мислим да бих могла и боље, па сам села и учила, и покушала да разумем то што учим… и најзад не само поправила оцену, већ толико заволела те предмете да сам отишла на студије електротехнике у Београд. Ка тој одлуци ме усмерио и мој професор хемије Мирко Николић – каже Гордана.

Мало је теже ишло са уклапањем у друштво. Док су је у Немачкој називали „оном Југословенком”, за вршњаке у Неготину је била „она Немица” (за шта је, признаје, и сама крива: рецимо, кад је једном добила позив од школске другарице да заједно уче, одговорила јој је „швапски” прецизно: „Важи, видимо се наредне среде у два и петнаест”).

После студија, кад се 1992. запослила на Техничком универзитету у Бечу – те године је прославла свој 30. рођендан –колеге су је знале као „ону Српкињу”, а сад у Бриселу о њој говоре као о „оној Аустријанки”, јер је у Савет за науку у седишту Европске уније 2002. делегирана као изасланик Аустрије, тојест аустријски национални експерт, захваљујући свом научном раду и угледу.

На овом месту би требало рећи да др Гордана Поповић има двојно држављанство. Српско је стекла рођењем, и никад га се, тврди, не би одрекла, а аустријско је добила 1998. године по специјалном параграфу аустријског закона, за постигнуте резултате у области науке и истраживачког рада.

– Док сам у Београду студирала на Електротехничком факултету, играла сам шах, који сам научила и заволела уз оца, и тако сам упознала шахисту Петра Поповића, заљубила се, удала за њега, отишла да живим са њим у Новом Саду, где ме и данас познају искључиво као „Перину жену” и родила Милана 1987. и Александра 1989. године. Мој најстарији син дипломирао је биохемију у Енглеској и тренутно ради мастер из еволуције људског понашања, средњи је дипломирао машинство у Лондону, где је завршио и мастер из хемијског инжењерства. Узгред, и мој брат и снаја су електроничари, живе у Бечу са две ћерке. Најмлађи Павле рођен је 1999. у Бечу, а сад похађа Европску школу у Бриселу – не може а да се не похвали задовољна мајка, која тврди да су управо они њен највећи успех у животу.

Наравно, не би то било могуће без доприноса и оног четвртог мушкарца, шаховског велемајстора, првака Југославије у шаху, трећепласираног на првенству света, дугогодишњег репрезентативца и бившег селектора државне шаховске репрезентације… а Горданиног супруга Петра.

– Без његове подршке и помоћи не бих успела да остварим овакву каријеру, а да то ипак не остави лоше последице на наше синове. Он је био уз њих кад сам, након одбрањеног доктората, одлучила да на Техничком универзитету у Бечу конкуришем за посао. Помагали су и родитељи, а свекрва је првих година била са нама и на томе сам јој заувек захвална – истиче наша саговорница.

На жалост, Марија Поповић није дочекала да честита снаји на престижној аустријској награди у области науке и истраживања за2012. годину: умрла је дан пре него што је Гордана номинована. Ипак, деценију пре тогамогла је с њом да подели радост кад јој је као аустријској научници српског порекла, уручена награда „Петер Емил Варга” за резултате у истраживању материјала и технолошких процеса. Новчани део награде добитница није ни са ким делила, већ је цео износ поклонила најбољим студентима из Неготина.

Своју хуманитарну мисију наставила је на разне начине помажући родном граду и земљи. Поред осталог, одриче се хонорара од 4.200 евра годишње који добија као члан Управног одбора Универзитета у Салцбургу; обезбедила је, преко Кола српских сестара из Неготина, чија је председница њена мајка Александра, помоћ деци из социјално угрожених породица и избеглицама. Из фонда „Шуман трофеј” малишани из Орешца су из Брисела добили 11.500 евра…

Професорка Поповић је ову доброчинитељску црту повукла на баку Даницу и деду Драгомира Николића из Орешца, касо и баба Стану и деду Петра из Великог Извора који су је учили да цени и помаже друге људе, а то су јој и примером показивали: са њиховог прага нико никада није отишао тужан или гладан. И супруг Петар је многе симултанке одиграо у добротворне сврхе…

– Наравно да желим да помогнем и одужим се крају који толико волим, и у којем се дивно осећам. За мене је најлепши онај пут, који води ка Неготину! Кад дођем до манастира Буково осетим да тек онда могу да дишем пуним плућима. Волим и Орешац, и Велики Идвор, и Књажевац… Кад се унервозим негде далеко у свету, само помислим на тај крајолик и одмах се смирим – прича наша саговорница.

Господин инжењер (ни)је дошао

Упркос звучним титулама, похвалама ова предузимљива жена више воли да прича о својој породици, пријатељима, колегама, о успесима наших младих научника у свету… а о себи тек понеку анегдоту.

– У Аустрији жене слабо студирају техничке науке, тако се некако догодило да сам постала прва, а можда и једина са звањем професора на Електротехничком факултету Техничког универзитета у Бечу, од његовог оснивања 1815. године. Конкурисала сам 1992. године и ушла у ужи избор, па су ме позвали на разговор. Ушла сам у договорено време у салу. Професори ме гледају зачуђено. Представим се, они ме питају зашто није дошао инжењер Поповић већ је послао супругу. Изненадим се питањем али им објасним да сам ја инжењер Поповић и да сам ја конкурисала за посао – са смешком ће Гордана.

На факултету је активно радила све до 2002, кад су је послали у Брисел, а од тада је њено место „замрзнуто”, чека је да се врати. Додуше, повремено одржи предавање, али све ређе, иако је гостујући професор и на универзитету Малта, и предавач Швајцарске организације за микротехнику на универзитетима у Барселони, Цириху, Минхену, Женеви, Лијежу…

Горданина каријера у Бриселу, за коју тврди да никако није „типична ЕУ бирократија” јер ради, и дружи се, са колегама, познатим научницима из целе Европе, почела је 2002. у ресору инжењерства Генералног директората за науку и технологије. Потом је радила у ресору интелигентних интегрисаних система, па била задужена за иновације, науку и технолошки развој, а од октобра 2010. је научни и програмски експерт ГД за науку, задужена да координацију и процвену пројеката који ће бити финансирани средстима програма Европског истраживачког савета. У том својству је и овог месеца дошла у Србију.

Кифлице за бриселске колеге

На наше питање како проводи слободно време, да ли још игра шах с обзиром на то да је некада наступала на омладинским првенствима Србије и Југославије, она каже да је обрачуне на црно-белом пољу одавно препустила мушким члановима породице. Њој више прија да замеси тесто и пече кифлице, погачу или гибаницу којима се прославила и међу колегама на послу, или се прихвати другог кулинарског подухвата. Средом и петком пости, па тада и муж припомогне у кухињи.

– Волим да хеклам и плетем, научила ме је прабаба Мика. Још док сам на факултету спремала испите, имала сам обичај да се преслишавам све преплићући вуну иглама. Тако сам, учећи телекомуникације, важан и обиман предмет, мом Пери исплела читав џемпер, а он је стварно веома висок човек. Годинама је носио тај џемпер на турнире, да ли да мени угоди, или што му доноси срећу… Радо бих да могу да штрикам и у авиону да се умирим, јер се бојим летења а често путујем, али ми на жалост из безбедносних разлога не дају да унесем плетеће игле у кабину – смеје се Гордана.

Како каже, ипак јој највише недостаје што нема више времена за оне најближе и најдраже, оне који су стицајем околности увек били „на крају реда” да је не би оптерећивали захтевима, већ су јој, напротив, помагали и трудили се да јој олакшају живот. То су њен супруг, њени синови на које је толико поносна, постали су успешни људи, а све су сами постигли, а пре свих њени родитељи којима дугује захвалност јер су јој дали слободу, подршку и љубав. Крила „да може да полети”. И да им се повремено врати.

--------------------------------------------------------------

Са нобеловцем у Београду

Повод за прошлонедељну посету проф. Др Гордане Поповић српској престоници био је да нашим научницима и истраживачима укаже како да конкуришу за средства програма Европског истраживачког центра Европске уније, који у наредном буџетском периоду располаже са више од 13 милијарди евра. Разговоре је водила у својству научног службеника тима ERCEA при Генералном директорату за науку Европске комисије. Специјални гост кога је из Брисела повела као „појачање” био је др Тим Хант, члан Научног савета Европског истраживачког центра, оксфордски професор и добитник Нобелове награде за медицину и физиологију.