Чај у пет, ујутру

Није лако волети британску империју у Србији. Посебно када савремена средства комуникације и свевремена политичка безобзирност гурну у страну Шекспира, Хендла, Њутна, имена која су постала тачке ослонца у светској цивилизацији, или Ребеку Вест и Флору Сандс, које су биле те тачке за један мали народ на Балкану. И кад се над ту импресивну културу крајем прошлог и почетком овог века надвила фигура Тонија Блера, који је празнину од велике империје до највећег америчког носача бродова попуњавао сасвим једноставно – сваки пут кад су Клинтонова или Бушова администрација одлучивале да бомбардују неку земљу јер тамо нема довољно демократије или има превише нафте, он је једини од савезничких лидера одавао утисак да у томе истински ужива.

И да би бомбардовао и сам, без интереса, чисто да поново осети како је некад била моћна британска империја. Мада би, вероватно, опет измислио оружје за масовно уништење које се чува поред неког великог налазишта нафте, јер је некако уверен да манипулација одавно није обавезна вештина у рукама политичара, већ је политика само једна грана најбољег британског бренда – поменуте манипулације.

У самој Србији ће, масовно, као пример фасцинантног неморала, испричати како су Енглези натерали краљевску владу да подржи Тита, благонаклоно гледали на успостављање комунизма, да би нам деценијама страшно замерали због склоности ка Титу и Партији. Тај осећај да се нека велика, богата земља према нама тешко огрешила у више наврата, као и да су разне велике силе над нашим главама годинама испитивале границе издржљивости међународног права, као да је од српског друштва направио сигурну луку у којој би сви сепаратисти западног света увек могли да добију коју реч утехе или чашицу ракије. Можда се зато и битке у источној Украјини или референдум у Шкотској у Србији прате с више емоција или пажње него мере за излазак из економске кризе. У том чудном политичко-психолошком феномену има неког осећаја накнадне правде јер се неко, рецимо Владимир Путин, усудио да уради нешто због чега је Србија била тешко кажњена. Има у томе и искреног задовољства, јер се у Лондону, у којем су се одувек најлакше правиле и нестајале државе, недељама водила грозничава расправа о томе колико би велика била Велика Британија без Шкотске.

Али, на крају филма о референдуму у Шкотској или украјинској кризи, Србија није постала ни за проценат сређенија, нити богатија земља. Била је то добра терапија за нас и не би било лоше да се понавља, како би велике силе макар привремено научиле да ће некад нека универзална правила можда важити и за њих. Али, ни Владимир Владимирович нам није помогао да будемо снажнији него што јесмо, нити нам је други пријатељ, лидер шкотских сепаратиста Алекс Салмонд, наплатио старе дугове док смо пили чај. У пет, ујутру. А после тог чаја ипак ћемо се вратити у границе Србије.