Не верујем у срећне завршетке

48. БИТЕФ

Битеф је важан и цењен фестивал у Пољској. За нас, у Варшави, ,,(А)полонија” је била начин да говоримо о историји, о томе шта се током рата догађало у Пољској. Мислим да је било потребно да се сусретнемо и да, када је рат завршен, разговарамо о томе што се дешавало, али у време комунизма за то просто није било прилике. Затим, када смо поново освојили слободу, као да је било толико других тема које су биле важније. Питам се како ће ,,(А)полонија” бити прихваћена у Београду. То је представа која се, где год да је играмо, снажно преклапа са локалним причама и друштвеним контекстима, и функционише скоро као психоаналитичка сесија – рекао је у интервјуу за „Политику” пољски редитељ Кшиштоф Варликовски, чија представа ,,(А)полонија” ће бити изведена вечерас у 19 сати у Хали три Београдског сајма као друга премијера овогодишњег 48. Битефа, а у продукцији Новог театра из Варшаве.

Кшиштоф Варликовски своју сценску поетику током богате каријере репрезентовао је у многим светским позоришним кућама, од Хамбурга, Тел Авива, Милана, Штутгарта... Београдској публици овај аутентични уметник познат је по режији текста „Очишћени” Саре Кејн, са 38. Битефа.

Шта вас је инспирисало да урадите представу ,,(А)полонија”?

Разлози су бројни. Када живите у Варшави, не можете ослободити осећаја да живите на гробљу, месту на којем је целокупна јеврејска популација ,,ликвидирана”, месту на којем се гето распростирао на трећини територије града. Током рата у Варшави је дошло до две, безнадне и очајничке, побуне: прва се десила у гету 1943. године, а друга, Варшавски устанак, 1944. Ако не говоримо о ономе што се дешавало у прошлости, не можемо ићи даље. Традиционално, пре свега захваљујући комунистичком образовном систему који је био манипулативан, Пољаци су навикли да прихватају улогу жртве. У међувремену, открића Јана Гроса, објављена на почетку овог века, у књизи ,,Суседи”, приказују да смо се, осим херојских дела која смо учинили, такође, понашали и као бандити и учествовали у убиствима Јевреја. Тако да, Пољаци носе део кривице за све оно што се десило, а то је веома тешко прихватити. Такође, видео сам начин на који је Меморијални центар „Јад Вашем” након рата одликовао „Праведнике међу народима”, то јест оне појединце који су спасавали Јевреје. Био сам заиста разочаран колико је та церемонија без душе, механичка. Чак се ни дрвеће, које се раније у ту част садило у Јерусалиму, више не сади.

Представа „(А)полонија” заснована је на класичним грчким и савременим текстовима. Зашто сте изабрали баш тај концепт?

Није био у питању концепт, већ неопходност. Све је почело сапричом одве женекоје су жртвовале свој живот. Прва је Алкеста, јунакиња Еурипидове драме, која свеснодаје животза свогмужа, и чији се муж усуђује да такву жртву прихвати. Друга је АполонијаМачинска, Пољакиња која је помагала Јеврејиматоком ратаи била потказана, а затим оптужена истрељана због покушајада сакрије25 Јевреја. Током рата помагање Јеврејима у Пољскојбило јекажњивосмрћу. Затим је ту Ифигенија, која је дала животза својуземљу.Комбинација класичних грчких и савременихтекстова омогућила ми је да о ратним жртвама говорим под окриљем класичне трагедије. Истовремено, савремени текстови приближили су језик и сензибилитет древних догађаја садашњем тренутку. Управо зато текст који изговара Агамемнон по повратку из Тројанском рата потиче из савременог романа ,,Добронамерни” Џонатана Литела.

Уз то, нисам никако желео да се представа уплете у некакве директне пресуде, па сам на пример користио и текст из романа ,,Елизабета Костело” Џона Максвела Куција, у којем пензионисани писац изједначава јеврејски холокауст са холокаустом животиња који се свакодневно дешава у кланицама широм света.

У „(А)полонији” истражујете историју жртве. До каквих сте открића дошли?

Навикли смо дагледамо на ову врсту жртве као на херојско дело. У питању је чак нешто што је у основи европске културе, читаво хришћанство засновано је на људској жртви. Али све то није уопште тако недвосмислено. Људска жртва повлачи читав низ последица за собом. На пример, деца Аполоније Мачинске никако нису могла да прихвате чињеницу да је њихова мајка, трудница са двоје деце, ризиковала свој живот да би покушала да спаси своје суграђане, Јевреје. Адмет, Алкестин муж, није схватио које све последице носи чињеница да је прихватио жртву своје супруге. Ифигенијина жртва налази се на почетку низа жртава и џелата, без преседана у грчкој трагедији. Тако да нема кристално јасних прича о жртвама, увек је ту нека сенка, која се за њима повлачи.

Студирали сте историју, филозофију, француски језик, књижевност... на крају сте дипломирали режију на Универзитету у Кракову. На који начин ова различита знања помажу вашем позоришном исказу?

Редитељ је правиауторпредставе. За мене је ,,режија”, у оном старомсмислу речи, у најбољемслучајубила ту само да створи неку врсту сценске позадине за текст, потпуноархаична ибесмислена. Ако се позориште посматра као било шта друго осим место за сусрет и расправу, то је ужасно. Ја бежим из позоришта, из позоришне конвенције.

У вашој каријери посебно поглавље посвећено је постављању Шекспирових драма. Такође, познати сте по иновативној поставци Кафкиног ,,Процеса”. Које темевасинтригирају?

Шекспирпредстављазаиста највећу могућу позоришну школу. Његовитекстовису веомадрастични, кршеразличите табуе, али их је позоришна конвенција замаглила и они више не функционишу, изгубили су своју моћ. ЗахваљујућиЈану Коту ињеговој књизи „Шекспирнаш савременик”, објављеној пре доста година, научио сам дане верујем конвенционалним ишчитавањима Шекспира, да не верујем у те срећне завршетке који нити нешто завршавају нити чине представу једноставном, напротив. Све те свадбе, оне су само зачетак катастрофа, које ми не стигнемо да видимо. Осим можда у ,,Отелу”, у којем је венчање беле Дездемоне са црним Отелом, које се дешава на самом почетку, могло да буде само један срећан завршетак, али у овом случају Шекспир је одлучио управо то, да прикаже оно што се дешава након ,,и живели су срећно до краја живота”. Трагам за ауторима који стварају целокупан свет. За онима који не пишу ,,за сцену”. Кафка и Куци на пример, којима се стално враћам, свакако су једни од таквих аутора.

Шта тренутно припремате?

У варшавском Новом театру, где радим као уметнички директор, припремамо представу засновану на Прустовом роману ,,У потрази заизгубљеним временом”. Е, то је провокативан текст! Међутим, овај се текст, такође, обично чита на један опште прихваћен начин и то у великој мери поништава његову снагу. Мене интересује Пруст као проницљив и радикалан посматрач друштвених скандала, а не као сентиментално штиво на које се гледа кроз бесмислену измаглицу препуну „мадлена” колача.

Борка Г. Требјешанин