Ратни злочини у Литванији су табу тема

48. Битеф

Представа „Наш разред” у режији Јане Рос, америчке редитељке која ради у Литванији, вечерас ће у 19 часова бити изведена на сцени „Јован Ђорђевић” Српског народног позоришта у Новом Саду, као трећа премијера овогодишњег 48. Битефа, у продукцији Литванског националног драмског театра из Виљнуса.

Јана Рос пробила се на међународну сцену својим шокантним тумачењем комада Елфриде Јелинек. Прошле јесени боравила је у Београду у својству члана жирија 47. Битефа.

Како сте доживели позив да ове године гостујете са представом ,,Наш разред” у такмичарској селекцији 48. Битефа?

Одушевљена сам након што сам прошле године упознала српску публику, а сада имам прилику да са њом поделим и свој рад. Битеф је легендаран фестивал. Има огроман углед у свету, и сећам се да сам док сам била студент на Универзитету Јејл, сваке године читала програм Битефа, и у њему налазила инспирацију за рад. Наравно, и забринута сам помало како ће мој рад бити прихваћен у Београду. Представа ,,Наш разред” говори о последицама које су задесиле ратом погођену земљу. Током проба, сви глумци су морали да посегну за најтамнијим местима сопствене прошлости и да се ту суоче са духовима предака. Говорили смо о идеји ,,другости”, о томе како суседи постају непријатељи и како је лако прећи линију између пријатељства и опстанка.

Шта је на вас оставило највећи утисак када сте овде боравили прошле године?

Београд ме је веома изненадио. Често путујем и радим у иностранству, обично уочавам сличности између градова и нација, али Београд: њега није лако дефинисати! Лутала сам улицама брдовитог Београда, и неки његови делови су ме подсетили на старо и велико Аустроугарско царство, а неки делови на Њу Делхи! Најјачи утисак оставили су, ипак, локални уметници – драматурзи, позоришни критичари и глумци – сваке вечери смо до ситних сати расправљали о форми и политичкој релевантности коју уметност има. Људи које сам сусрела у Србији имају такву страст за све што раде!

Представа ,,Наш разред” задире у најдубља и најболнија питања литванске прошлости. Који су били ваши мотиви да јој посветите своју уметничку креацију?

Ратни злочини су у Литванији, по мом мишљењу, још увек табу тема. Злочини против Јевреја, као и злочини које су Јевреји починили против Литванца у време Совјетског режима, део су мрачне прошлости коју људи само желе да забораве. Када сам глумцима предложила да радимо ову представу, они су рекли ,,О не Јана, опет Јевреји!”, као да постоји само један, званични начин на који се може гледати на ову тему: Јевреји су жртве, Литванци су убице... Ова представа захтева да се бела и црна верзија мешају све док све не постане сиво. Део конзервативне јеврејске заједнице оптужио ме да нисам изабрала страну. Како се усуђујем да посматрам човечанство, а не нацију? Међутим, заиста нисам могла другачије да урадим. Градила сам причу о пријатељству и о суседима. У почетку, никога не интересује етничко порекло, али када рат избије: зашто се изненада активира тај етнички радар?

Остварење „Наш разред” засновано је на стварним догађајима који су се догодили у периоду од 1925. до 2003. године. Можете ли нам рећи нешто више о вашој новој представи?

Волим став који по том питању заузима текст овог комада. Није у питању документаристичко позориште, у питању је фикција, уметничко дело, инспирисано стварним догађајима. Да, десио се тај страшни инцидент у којем су у пољском селу Једвабне 1940. године суседи закључали у штали и спалили Јевреје из свог села. Једина нада лежи у томе да не заборавимо. Један од разлога зашто сам одлучила да радим на овој представи је тај што ускоро више неће бити сведока, очевидаца из Другог светског рата, и све ће постати само историја, записана у књигама. Сада имамо прилику да чујемо приче оних који су прошли кроз тај пакао. Морамо чути те приче.

Сарађивали сте са Елфриде Јелинек, добитницом Нобелове награде за књижевност. Шта вам је остало у најживљем сећању из тог периода?

Волим њен груб, неугодан, али крајње стимулативан и провокативан књижевни глас. Њени позоришни текстови су веома антипозоришни, то су дуги манифести о нашем друштвеном стању, стању болести. Она је од заиста ретких писаца која даје потпуну слободу када се њене драме постављају на сцену. На пример, након што је видела моју поставку њеног текста ,,Успаване лепотице” у Њујорку, предложила ми је да радим и ,,Бамбиленд”, њен текст који се бави Американцима и тиме како они ,,забадају нос” у питања Блиског истока, док сви ми остали само пасивно посматрамо рат преко Си-Ен-Ена. ,,Бамбиленд” је премијеру имао у Виљнусу, и публика је са изненађењем открила да су и литвански војници изгубили животе у Ираку, као део НАТО трупа. Литванско позориште је веома ретко политичко позориште, тако да је та представа отворила широке расправе о томе како се на сцени може бавити политичким питањима.

Шта тренутно радите?

Имам пробе Чеховљевог ,,Ујка Вање” у Шведској, у Градском позоришту у Упсали. То ће бити једна луда, ,,пијана” поставка, у паузама ће свирати Вањин гаражни бенд, уз све више и више вотке... Када сам почела да радим на овој представи, била сам шокирана колико су сви стално пијани.Мало-мало па пише ,,још једна чаша вотке” и све је пуно назнака да су ликови у драми пијани – тако да смо од тога кренули! За мене, то је представа о слободној вољи и изборима које правимо у животу, представа о губитницима, свима онима који се међусобно оптужују због тога што не могу да се макну са сопственог кауча. Премијера је 18. октобра. Након тога радићу на пројекту који је поручио Пољски међународни фестивал ,,Божанствена комедија”. Надам се да ћу и овај пројекат имати прилику да поделим и са српском публиком!