Живот уз жубор стогодишње воденице

Велика Плана подно Јастрепца – Од када сам се из Ниша преселила овде, живим други живот. Сад се тамо не бих вратила ни за шта на свету. Имала сам болесно срце, мислила сам да ми је крај близу. А сад, ево, као препорођена – каже Зорица Милетић, док седимо пред новом кућом, међу цвећем и воћкама. Њен супруг Живорад показује камени белег у дворишту који означава тачно 500 метара надморске висине.

Ово је центар Велике Плане, једног од највећих села у Топлици. Одмах изнад села диже се масив Јастрепца, најшумовитије планине југа Србије. Ово место било је седиште општине и пре и после рата. Имало је више од 500 домова, осмогодишњу школу, амбуланту, библиотеку, пекаре, кафане... Данас се, кажу, свело на половину. Оно младих што је још остало у селу, углавном су неожењени. У школи је само 28 ђака, и то из шест околних села.

Али, судећи по много чему, Велика Плана полако оживљава. Многи се, после губитка посла по градовима, враћају на очевину. Други, пак, пошто су пензионисани, станове остављају деци, а они овде обнављају старе куће или граде нове. Милетићи су кућу у Нишу оставили синовима, а овде изградили нову, на месту где је и Живорадов деда подизао своју. Кроз двориште површине 150 ари протиче речица која извире под врховима Јастрепца. На њој је некада било много воденица, сада ради само њихова.

– Мој деда Тиле саградио је ову воденицу 1915. године. Он је најпре био рањен у балканским ратовима у бици код Куманова, па после и на Церу у Великом рату, као војник чувеног Гвозденог пука. Од тога је постао инвалид, па није отишао са српском војском, већ је остао у селу. Да би подигао ову воденицу морао је да плати окупаторској власти велику таксу. А направио ју је тако добро да и данас, после скоро сто година, ради као да је јуче подигнута. Ево, мељем кукуруз за стоку. Себи и комшијама самељем и помало од белога за проју и качамак. Ову ваду сам бетонирао ја и сад ми она служи као хладњак. Усред лета унутра је као у фрижидеру. Од 30 воденица, колико је било у нашем селу, само ова наша ради стално – са поносом прича Живорад Милетић.

Он је, чим се пензионисао пре 18 година, дошао овамо у родно село. И ради све послове као и остали сељаци, што му, вели, изузетно прија. Гаји вишње на 2,5 хектара, шљиве на 1,5 хектара, јабуке на око пола хектара... Набере више од два вагона шљива, испече 50 казана ракије. Имају Милетићи доста и пшенице и кукуруза, товили су и бикове за продају, сад само за своје потребе, јер се не исплати, кажу. Зорица је мајстор за припремање сокова, џемова, пекмеза и слатког од свег воћа, којег овде има у изобиљу, и питомог и дивљег.

– Имамо у селу и лекара, апотеку, пошту... Аутобус за Прокупље и Ниш иде четири пута дневно. Шта нам друго треба. А ове милине нема нигде – кажу Зорица и Живорад Милетић, које је село, уверени су, препородило.