Феномен јавне исповести

У свом чувеном и веома утицајном аутобиографском делу „Исповести”, Жан Жак Русо је на једном месту записао следеће:„Аутобиограф, иако једини зна своју унутрашњост, свој истинити живот, пишући, сакрива га, он пише своју апологију. И најискренији истинити су у оном што кажу, али лажу у оном што прећуткују. А оно што прећуткују толико мења оно што кажу, да они, говорећи само део истине, не говоре ништа истинито.” Било би добро сетити се ових Русоових речи сваки следећи пут када се у јавности будемо сусрели са неком новом исповешћу.

А до таквог сусрета могуће је доћи веома брзо и лако. Довољно је да купите неко од викенд издања дневних новина и тамо прочитате шта о свом животу имају да кажу прослављени глумци, певачи, спортисти, водитељи... За оне који више преферирају обимније и пикантније штиво, потражиће у књижари или на трафици нешто од аутобиографске литературе, која је последњих година, такође, у експанзији. Ако се, пак, више верује оним анонимним и „срамежљивим” становницима наше земље и региона, онда је најбоље посетити сајт „Исповести” и тамо прочитати неку „искрену” и „непатворену” изјаву. Чињеница да поменути сајт има више од 625.000 пратилаца на „Фејсбуку”, а да су аутобиографска литература као и новинска викенд издања најтиражнија, иде у прилог томе да људи данас воле да читају то што други пишу о себи.

Одакле, међутим, та насушна потреба модерног човека да се, готово свакодневно, јавно исповеда? Јер шта су, у крајњем случају, и статуси и „твитови” на „Фејсбуку” и „Твитеру” ако не кратке и језгровите исповести. Питање које најпопуларнија друштвена мрежа поставља сваком свом кориснику: о чему размишљаш – управо тера овога да се отвори и јавно каже шта или о чему мисли. Не наводе ли нас тиме друштвене мреже да се компромитујемо и пред широким аудиторијумом, у неким тренуцима, кажемо нешто што не би требало или због чега бисмо се касније кајали? То би можда била једна од одлика модерне, односно јавне исповести. Ако је црквена некада и доносила олакшање и прочишћење, модерна неретко доноси кајање. Наравно, осим у случају када је испраћена великим бројем „лајкова”. У том случају имамо индулгенцију у облику „лајка”. Сазнање да се одређени податак, који смо поделили с великим бројем људи, већини свиђа, уљуљкује нас у идеји да тиме чинимо праву ствар и подстиче да у будућности наставимо са тим.

Док пишемо о нечему личном и интимном, што ће после извесног тренутка завршити у етру, врло често заборављамо или не увиђамо да се та мала својина, самим тим што бива обзнањена, целим тим процесом вулгаризује. На тај начин, део личне успомене постаје део колективне и губи нешто од своје ауре – то се препричава, с тим се збијају шале, а често се и злоупотребљава. Зато треба бити обазрив приликом „дељења” сопствене нематеријалне имовине.

Што се тиче, данас тако помодних, литерарних исповести, њих свакако не треба сврставати у дела високе књижевности. Још је Борислав Пекић крајем шездесетих година, у тексту „Исповест као метод”, скренуо пажњу на сву негативност оваквих књижевних појава, рекавши: „Не схватите ово сасвим дословно: будите рђави, ако већ морате, само, кумим вас богом, не правите од тога ни књиге ни доктрине. Ако баш морате да се исповедате – ено вам црква!” И зато, пре него што неко од тих дела прогласимо великим и искреним, сетимо се речи француског просветитеља с почетка овог текста.

Мастер професор књижевности и језика