Fenomen javne ispovesti

U svom čuvenom i veoma uticajnom autobiografskom delu „Ispovesti”, Žan Žak Ruso je na jednom mestu zapisao sledeće:„Autobiograf, iako jedini zna svoju unutrašnjost, svoj istiniti život, pišući, sakriva ga, on piše svoju apologiju. I najiskreniji istiniti su u onom što kažu, ali lažu u onom što prećutkuju. A ono što prećutkuju toliko menja ono što kažu, da oni, govoreći samo deo istine, ne govore ništa istinito.” Bilo bi dobro setiti se ovih Rusoovih reči svaki sledeći put kada se u javnosti budemo susreli sa nekom novom ispovešću.

A do takvog susreta moguće je doći veoma brzo i lako. Dovoljno je da kupite neko od vikend izdanja dnevnih novina i tamo pročitate šta o svom životu imaju da kažu proslavljeni glumci, pevači, sportisti, voditelji... Za one koji više preferiraju obimnije i pikantnije štivo, potražiće u knjižari ili na trafici nešto od autobiografske literature, koja je poslednjih godina, takođe, u ekspanziji. Ako se, pak, više veruje onim anonimnim i „sramežljivim” stanovnicima naše zemlje i regiona, onda je najbolje posetiti sajt „Ispovesti” i tamo pročitati neku „iskrenu” i „nepatvorenu” izjavu. Činjenica da pomenuti sajt ima više od 625.000 pratilaca na „Fejsbuku”, a da su autobiografska literatura kao i novinska vikend izdanja najtiražnija, ide u prilog tome da ljudi danas vole da čitaju to što drugi pišu o sebi.

Odakle, međutim, ta nasušna potreba modernog čoveka da se, gotovo svakodnevno, javno ispoveda? Jer šta su, u krajnjem slučaju, i statusi i „tvitovi” na „Fejsbuku” i „Tviteru” ako ne kratke i jezgrovite ispovesti. Pitanje koje najpopularnija društvena mreža postavlja svakom svom korisniku: o čemu razmišljaš – upravo tera ovoga da se otvori i javno kaže šta ili o čemu misli. Ne navode li nas time društvene mreže da se kompromitujemo i pred širokim auditorijumom, u nekim trenucima, kažemo nešto što ne bi trebalo ili zbog čega bismo se kasnije kajali? To bi možda bila jedna od odlika moderne, odnosno javne ispovesti. Ako je crkvena nekada i donosila olakšanje i pročišćenje, moderna neretko donosi kajanje. Naravno, osim u slučaju kada je ispraćena velikim brojem „lajkova”. U tom slučaju imamo indulgenciju u obliku „lajka”. Saznanje da se određeni podatak, koji smo podelili s velikim brojem ljudi, većini sviđa, uljuljkuje nas u ideji da time činimo pravu stvar i podstiče da u budućnosti nastavimo sa tim.

Dok pišemo o nečemu ličnom i intimnom, što će posle izvesnog trenutka završiti u etru, vrlo često zaboravljamo ili ne uviđamo da se ta mala svojina, samim tim što biva obznanjena, celim tim procesom vulgarizuje. Na taj način, deo lične uspomene postaje deo kolektivne i gubi nešto od svoje aure – to se prepričava, s tim se zbijaju šale, a često se i zloupotrebljava. Zato treba biti obazriv prilikom „deljenja” sopstvene nematerijalne imovine.

Što se tiče, danas tako pomodnih, literarnih ispovesti, njih svakako ne treba svrstavati u dela visoke književnosti. Još je Borislav Pekić krajem šezdesetih godina, u tekstu „Ispovest kao metod”, skrenuo pažnju na svu negativnost ovakvih književnih pojava, rekavši: „Ne shvatite ovo sasvim doslovno: budite rđavi, ako već morate, samo, kumim vas bogom, ne pravite od toga ni knjige ni doktrine. Ako baš morate da se ispovedate – eno vam crkva!” I zato, pre nego što neko od tih dela proglasimo velikim i iskrenim, setimo se reči francuskog prosvetitelja s početka ovog teksta.

Master profesor književnosti i jezika