Није протеривање

Уздржао сам се од коментара поводом текста новинара А. Апостоловског у „Политици” од 11. септембра под насловом „Како су Рибникари протерани из Рековца”, али не могу да не реагујем на напис архитекте Михајла Митровића под насловом „Преправљање и поништавање историје у малој вароши Србије”, објављен 18. септембра. Оштре речи г. Митровића о „нечасном и нељудском делу” важних људи у малој вароши „који су узели да прекрајају историју и да бришу Рибникаре...” крајње су непримерене, да не кажем злонамерне.

Али пођимо редом: Прво, ни у једном од ова два написа не каже се како се раније звала библиотека у Рековцу, с обзиром на то да је тек 1987.добила назив „Рибникар”, ни како га је добила, на чију иницијативу и којим поводом. Осим ако то није било због „сарадње са тадашњим предузећем НИРО ’Политика’”, како се то објашњава у антрфилеу чланка Апостоловског, што наводи на закључак да су тада били посреди неки „други мотиви”, да употребим израз г. Митровића.

Друго, докле ће се из главног града поповати и диктирати људима у „малој вароши” шта треба да раде и кога да поштују. Не знам зашто би неко забрањивао локалној средини да указује почаст некоме ко то стварно заслужује. Др Милован Спасић, по коме је библиотека добила име 2010,несумњиво је за Рековчане, и не само за њих, значајна личност као први (школовани) библиотекар у Србији и сасвим је природно и нормално да библиотека у његовом родном месту носи његово име. Треба се, такође, упитати зашто се на то, и на овакав начин, реагује тек сада, после четири године?

Друго, ако се нечије име скине из наслова, зашто то сматрати протеривањем или преправљањем и поништавањем историје? Разумео бих да је то тако ако би се име Рибникара скинуло из назива неке школе или неке друге установе која се бави новинском делатношћу, али давање њиховог имена библиотеци која постоји већ 86 година, а добила је име по њима тек 1987. вероватно је било последица неких других интересa и мотива.

Новинар и преводилац, Београд