Има Бога

Хвала Богу, где чуо и не чуо, на пресудном доприносу за укидање ПДВ на храну, одећу и опрему за бебе. Веза између небеске Србије и неба  коначно је прорадила пре два дана на седници владе. А изгледало је да нас нико више не чује.

Прексиноћ, после "Вести" на којима су објавили да су српска влада и премијер лично подржали иницијативу српског патријарха да се укине порез на потрепштине за бебе, мој кум, такође верујући човек као и наша влада, у трансу је устао и узвикнуо: "Има Бога". Нас неколико около почели смо одмах да се крстимо, неки су прекинули да једу своје сендвиче са сланином и почели најстрожи пост скоро престрашени оваквом изненадном објавом. Ја сам, брже-боље, отрчала до прве цркве и запалила свећу, ону велику од 100 динара, какву сам видела да обично пале криминалци и богаташи, и затражила опрост за све што сам пре двадесет дана изговорила и помислила на рачун наше, очигледно небеске, владе.

Признајем, моја вера је ослабила кад сам пре двадесетак дана видела како влада (онај министар финансија, Цветковић ваљда не говори само у своје име баш као што то не чини ни патријарх), дакле, када сам видела како влада, не бојећи се ни Бога ни гласача, одбија предлог 40.000 родитеља из 20 градова Србије да се укине тај ПДВ. Помишљала сам чак да је у све прсте уплела и нека, сачувај ме, Боже, нечастива сила, кад је тај Цветковић почео да образлаже како сада није тренутак за укидање пореза, можда следеће године, као није предлог баш јасан, као не би било праведно да ослободе и богате пореза уз нас сиромашне и све нешто тако.

Није помогло ни то што су се сиромашни родитељи сложили да и богатима буде лакше само да би сиротињи мало лакнуло. Влада је била неумољива, богатима не треба олакшати. И тако предлог би одбијен.

А онда после само 20, а не 40 дана искушења како пише у Библији, на велики празник, Петровдан, десило се.  

Влада је заседала као и сваког четвртка и, као и обично, причали су о неким законима од којих ми смртници никакве вајде немамо. Онда се десило чудо. Овог четвртка, на празник, уз гомилу страначких, дочекало и писмо патријарха. Тражио је исто што и оних 40.000 мученика – да се укине тај порез на бебећу опрему. Да не опусти Србија, како је рекао патријарх. У салу за састанке владе, како тврде непроверени и непоуздани извори, уђе један зрак светлости, паде право на оно место где седи премијер, сви министри занемеше, Воја се прекрсти, остали за њим и подржаше патријархов предлог. Динкић се, прича се, у исто време на некој грчкој плажи нагутао слане морске воде, скоро да се удавио, али није. Али ту срећи нашој не беше крај. Кажу да се на истој седници, одмах после чуда, чуо још један благословен предлог. Неко паметан је предложио да влада колективно оде на одмор.