Живот без сећања

Деменција не брише само сећање, имена, лица, она значи губитак личности и функција које се постепено и неумитно гасе. Нестаје памћење, што истовремено значи и губитак идентитета. Због предрасуда да је заборавност нормална у позним годинама деменција се обично приписује старости, али деменција је нешто сасвим друго – болест, а не део уобичајеног старења. Процењује се да у Србији данас има око 100.000 оболелих, на жалост ту не заостајемо за светом јер се померањем граница дуговечности и свету прогнозира драстично повећање броја дементних особа. У Србији је према последњем Попису из 2011. године забележено 17,4 одсто становништва које има више од 65 година, што нас сврстава врло високо на светској листи „старих земаља” склоних болести.

– Између шест и 10 одсто грађана старијих од 65 година има проблеме са Алцхајмеровом болешћу, најчешћим типом деменције, али се велики број пацијената јавља за помоћ тек онда када болест узме маха – каже професорка др Елка Стефанова, руководилац Центра за поремећаје памћења и деменцију Института за неурологију Клиничког центра Србије.

– Главни фактор ризика за појаву Алцхајмерове болести јесте старост, али и повишени холестерол и висок крвни притисак, дијабетес, метаболички синдром, док је генетика узрочник губитка памћења у само два и по до пет одсто случајева – објашњава професорка Стефанова и додаје да медитеранска исхрана не одлаже, али помаже да се успори деменција. Воће, поврће, риба, маслиново уље, чаша вина смањују ризик од Алцхајмера. Сочиво, пасуљ, махуне, грашак, она храна која се код нас сматра сиротињском, драгоцени су биљни протеини који могу да помогну код свих болести, па и болести памћења. И уз то пожељна је редовна физичка активност у средњем животном добу, вежбање од пола сата три до пет пута недељно.

Пошао или дошао

Проблеми са памћењем постоје у свим животним добима. Преоптерећеност мозга обиљем нових информација, које свакодневно пристижу, доводи до заборавности која је својствена свим људима. Сваки човек се више пута у току недеље запита где је оставио кључеве. На концентрацију и меморију утиче умор, стрес и количина сна. Стручњаци кажу да не треба да бринемо ако заборавимо због чега смо дошли у кухињу, или ако тражимо ауто по паркингу, јер не можемо да се сетимо где смо га паркирали. За бригу овог типа није ни губљење наочара, новчаника и сличних предмета, као ни заборављање нечег небитног што је неколико дана раније изрекао пријатељ. Заправо, заборављање ситних ствари је начин на који се наш мозак бори са вишком информација.

Али, зато, треба обратити пажњу када се уочи неспособност памћење догађаја из блиске прошлости, свакодневице, ако се заборави сусрет са пријатељом који је био дан-два раније, при чему ни подсећање не помаже. Немогућност присећања је предворје деменције. Болести памћења најчешће узрокује Алцхајмерова болест (више од 60 одсто) потом васкуларна деменција, фронтотемпорална деменција и још многи други узроци.

Међу првим сигналима да нешто није у реду је када особа заборавља с ким је разговарала телефоном, ко јој је био у гостима, када почне да затура ствари затим крене да оптужује децу и рођаке да је поткрадају, или крене у продавницу и не може да се оријентише где се налази. Ове појаве, по речима наше саговорнице, карактеришу прву фазу болести У другој фази обољења пацијенти не могу да кувају, затим не могу да читају новине, а писање и рачунање им представља проблем. У трећој фази, која траје око три године, више не могу сами да функционишу, не могу ни да се облаче, да одлазе у тоалет и одржавају личну хигијену.

Суморно звучи да је код две трећине оболелих пропуштена правовремена дијагноза, делом и зато што се ради о људима који нису радно ни интелектуално активни, па је почетне симптоме тешко уочити. Њих ништа не боли. Они само полако, тихо копне не тражећи помоћ јер нису ни свесни да им је потребна. Скоро да се наљуте када им блиске особе сугеришу да оду код лекара. Ближњи временом почну да примећују да је дошло до промена у понашању и размишљању – да особа реагује другачије него пре и да показује другачије понашање које доводи до свађа и неразумевања. Пре испољавања јасних знакова болести може да прође више година.

– Више од половине болесника нам се јави тек на почетку краја, у другом и трећем стадијуму деменције. Са правом дијагнозом касни се и због уверења свих, па и многих доктора, да је заборавност неминовни пратилац старости – примећује наша саговорница

Дневна болница

Суочавање породице са чињеницом да њихов блиски члан болује од деменције или Алцхајмерове болести, често је стресно и болно и као такво, резултира променама у функционисању саме породице. Живот са оболелом особом, која је још и без праве терапије и дијагнозе, је тежак. Црпи све ресурсе породице, материјалне, психичке, емотивне.

Многобројне су замке о које се „саплићу” они који брину о члану породице „души која копни”, почев од безразложног викања: „Сваке ноћи када одем у кревет, кажем себи од сутра нећеш викати на оца. А сутра поново се изнервирам, не знам шта ћу и како ћу са њим и опет вичем на њега: „Што си купио то што нам не треба... Не желим да понизим свог оца, а викањем то чиним”. По сто пута поновљено исто питање иритира. Боли када ћерка схвати да је мајка више не препознаје и пита „мала, чија си ти” покушавајући да јој одговори: „Како не знаш како се зовем, ти си ме родила”...

Међутим, искуства показују да правовремено и адекватно збрињавање и правилно одређивање терапије и спровођење неге по одређеним стандардима може у великој мери да утиче на успоравање прогресије основне болести и очување укупног квалитета живота дементне особе. Лекови омогућавају дементној особи да се сама умије, очешља, једе… што породици са оболелим чланом много значи. На жалост породице оболелих су у свом свету, далеко од информације, едукације, помоћи.

О томе до које мере је породица препуштена сама себи било је речи и током Округлог стола на коме се говорило о „Оптималној мрежи социјалних услуга за сениоре – потребама и могућностима”.Једна од најављених акција је и отварање дневних центара у Београду за старије особе са деменцијом. На основу истраживања „Живот без сећања” које је део пројекта „Не заборавимо ми оне који заборављају нас”, према речима мр Надежде Сатарић из Удружења „Снага пријатељства”, две трећине анкетираних  сродника је спремно да учествује у  суфинансирању услуга.

– Веома је битна подршка заједнице која засад не подржава ни неговатеље, ни дементне особе. Заједница, друштво или надлежни, како год их звали, не зна са чиме се суочавају, јер се о томе не прича. Истраживање је показало да 60 одсто дементних особа не користе ниједно од гарантованих права и услуга по основу болести. Неговатељи су најчешће чланови породице, већином жене. Сваки четврти неговатељ је запослен, а 39 одсто њих су старији од 65 година. Томе би требало додати да 80 одсто сродника верује да би постојање сервиса дневних центара за дементне особе у локалној заједници било од огромне помоћи породицама – каже мр Сатарић и додаје да у Београду засад постоје само два приватна дневна боравка. Превоз са боравком дементних особа током дана у једном од њих, месечно се плаћа 21.800 динара.

Смењују се емоције

– Од велике важности је помоћи оболелој особи да очува достојанство, да има осећај топлине и сигурности. Комуникацију треба прилагодити стадијуму болести, не критиковати. Усталити свакодневне рутине личне хигијене, подстицати самостално облачење као и самостално храњење и уношење течности, исхрану прилагодити стадијуму болести и код отежаног гутања давати кашасту храну – објашњава др Рада Поповић члан Удружења грађана „Окриље” из Београда који је основан са циљем да пружи помоћ и заштиту старијим особама. Почев од тога како доћи до праве информације, како приступити правима која имају, како организовати 24-часовну негу, до тога како помирити пословне обавезе са обавезама око болесног члана, како сачувати мир у породици, како сачувати своје здравље...

– Временом ће код чланова породице или неговатеља долазити до смене емоција, као што су туга, кривица, бес, шок... Неопходна им је помоћ у виду предаха од неколико сати сваког дана, да могу да се посвете и себи, својим пословима. Управо на томе радимо да осмислимо облик помоћи који ће у најкраћем року са најмање новца дати добре резултате. Пример смо видели у Кикинди где је основана група самопомоћи, од породица које брину о дементним особама. Приметили смо да најгоре пролазе породице од два члана. Самце обично уоче волонтери, социјални радник или геронто домаћица, вишечлана домаћинства имају „сменски рад”, а када су двоје онда их је врло тешко и уочити, јер су нераздвојни. Зато би помоћ обучене особе која би дошла да помогне на неколико сати била велика. Чињеница је да се дементне особе најбоље осећају у свом дому и да њима не требају стационари и други објекти за смештај већ само боље организовање заједнице. У мањим местима, поготово на селу, ви имате тај облик солидарности. На жалост у већим градским срединама комшије се скоро и не познају – каже др Поповић која је са пуно елана и жеље кренула у овај пионирски подухват са члановима свог удружења.

– Када породица није више у могућности да се стара о оболелом и не може да пружи адекватну негу, алтернатива су домови за стара лица. Особи ће бити пружена адекватна стручна нега – каже Никола Мартић, управник Дома „Бежанијска коса” при Геронтолошком центру Београд, и додаје да је важноближњег сместити у дом на време, док он може да схвати шта се дешава и да разуме нове околности.

– Из искустава, можемо рећи да се сродници најчешће суочавају са осећањима туге, кривице, збуњености, гриже савести услед донесене одлуке о смештају, због немоћи да се помогне блиској особи. Стручни рад усмерен је превасходно на помоћ сроднику да доминантно осећање гриже савести и туге препозна и превазиђе. У складу са тим, од великог значаја је њихова спознаја да нису „сами“ и да смештајем блиске особе у Дом постају део организованог, стручног и професионалног система подршке, а у циљу најбољег интереса њиховог рођака. Смештајем у установу Геронтолошки центар Београд, брига око корисника од стране чланова породице не престаје, већ поприма другачији облик – истиче Мартић.

Болести памћења међу којима предњачи Алцхајмер заслужују исту пажњу као малигне и срчане болести, због оболелих, због њихових породица и читавог друштва, због небројених проблема које деменција собом доноси. У више наврата су министри здравља излагали неопходност бржег деловања, засад се није отишло даље од „слова на папиру”.

Славица Берић

-----------------------------------------

Вежбе

Научно је потврђено да људи који говоре више језика спорије старе и касније постају дементни, а имају и мањи ризик од оболевања од Алцхајмера.

Подсетник

Уколико вас брине ваше памћење обратите се лекару, на њему је да процени да ли ће вас упутити код специјалисте. Оно што свако од нас може да уради да би предупредио заборавност јесте да води подсетник обавеза и договорених састанака. Вежбајте ваш ум тако што ћете решавати судоку, укрштене речи, итд. Редовно вежбајте, одржавање физичке кондиције је веома важно. Храните се правилно и редовно. Спавајте.

-----------------------------------------

Ко може да помогне

Центар за поремећаје памћења и деменције Клинике за неурологију у Улици др Суботића у Београду постоји од 2008. године. Преглед у Центру се заказује телефоном или лично. Потребно је имати одговарајући упут за амбулантни преглед из надлежног Дома здравља.Пацијент треба увек да дође на преглед у пратњи породице или старатеља који је упознат са симптомима и током болести. Уколико се процени да код пацијента постоји поремећај памћења, исти на крају првог прегледа добија термин за додатна испитивања преко Дневне болнице у којој не лежи, већ долази. Читав процес испитивања преко Дневне болнице, траје око две недеље. Када се обаве сва испитивања поставља се дијагноза, одређује терапија и контрола – објашњава проф. др Елка Стефанова, руководилац Центра и додаје да је важно за дементне особе да што мање мењају устаљену рутину и да би на њих деловало узнемирујуће да морају да остану у болници.