Чекаћемо бар још пола деценије

На шесто учешће на европским првенствима, прво са новим именом и обележјима, фудбалска репрезентација Србије мораће да сачека бар још пола деценије (до 2012). Јер, илузорно је веровати да ће се до краја текућих квалификација догодити неко чудо, које ће омогућити изабраницима Хавијера Клементеа да се ипак пласирају у Аустрију и Швајцарску 2008. године. Руку на срце, они то нису ни заслужили. У то нас је уверила и најновија бламажа у Јеревану. Ни највећи песимисти нису могли да претпоставе да ће Јерменија у сваком погледу надиграти српску селекцију, која апсолутно ничим није потврдила улогу фаворита у овом мечу. Домаћин је надтрчао наше играче, уверио у своје техничке и тактичке способности, повремено се поигравајући са Клементеовим момцима протурајући им лопту кроз ноге и свих 90 минута показао како се игра за национални тим. Изгарали су Јермени на сваком делу терену и у сваком тренутку, без обзира на чињеницу да им овај меч у погледу коначног пласмана у Првој квалификационој групи и није много значио.

Још једно бледо издање репрезентације Србије, која је играла без воље, недовољне борбености и ангажовања, плана и правих решења, само је потврдило да смо далеко од Европског првенства. Наде да се насумице може доћи до жељеног успеха нису биле реалне, што се видело већ на првом кораку (а требало их је бити још три: Азербејџан, Казахстан и Пољска).

Срећно освојен бод није (а и не сме) сакрио бројне "старе" мане у нашој селекцији. Утисак је да нам и даље понајвише недостаје лидер на терену, а са њим заједно и квалитетнија игра на средини терена, без које нема ни ваљаног напада, ни ваљане одбране. Такође, проблем је и у односу према обавезама (добро нам познати систем "лако ћемо"), спремности и решености да се у државном тиму пружи максимум, па чак и недовољној обучености појединих.

Просто је невероватно, да у ситуацији када је потребно да се по сваку цену јури победа, ривал, одавно "прежаљен" и прозван "аутсајдером", у свим елементима надвиси наше момке. Само су невероватна срећа и квалитет противника спасили српски фудбалски брод да не потоне у Јеревану у још дубљу агонију.

Поновио је Звездан Терзић, председник Фудбалског савеза Србије, речи селектора Клементеа да од ових ми боље играче немамо. У реду, прихватимо и да јесте тако. Међутим, ти исти фудбалери играју у Манчестер јунајтеду, Интеру, Порту, ПСВ-у, Валенсији, Фиорентини, Вердеру, Лансу... Дакле, играју у јаким (да не кажемо најјачим) европским клубовима. Да немају одговарајући квалитет сигурно их не би ни трпели "на западу". Питање је због чега они у дресу националне селекције не пружају онолико колико могу, односно колико дају у својим клубовима. У њихов патриотизам не треба сумњати. Није у питању ни новац, а шта у ствари јесте требало би да одговоре стручњаци, па и људи који су у кући фудбала одговорни за рад и резултате репрезентације.

Године и велика такмичења пролазе, а ми никако да се дозовемо памети. Пропустили смо Мундијал у Јапану и Јужној Кореји 2002, континентална првенства 2004. у Португалији и највероватније ово предстојеће 2008. у Аустрији и Швајцарској, а о учинку на Светском шампионату у Немачкој 2006. на којем смо били убедљиво последњи 32. је сувишно и говорити. Надајмо се да ће по завршетку овог квалификационог циклуса Фудбалски савез Србије извући поуке, најзад рашчистити односе у нашем најпопуларнијем спорту, одредити приоритете и са јасним планом и циљем окренути се наредним обавезама.

--------------------------------------------------------------------------

Само једна победа

Српска репрезентација је ове године на седам утакмица (све квалификационе) забележила само једну победу и то у Хелсинкију против Финске 2:0. Резултатски неуспешна 2007. је почела дебаклом у Алма Ати у дуелу с Казахстаном (1:2), наставила београдским ремијем са Португалијом (1.1), лекцијом у Бриселу од Белгије (2:3), по једним бодом из дуела са Финском (код куће 0:0) и Португалијом (у гостима 1.1) и овим последњим у Јеревану са Јерменијом (0:0).

--------------------------------------------------------------------------

Проблем "аутсајдери"

Историја се понавља, па је тако наша репрезентација и у овим квалификацијама за шампионат Старог континента забележила солидне резултате у мечевима са директним конкурентима Португалијом (два ремија), Финском (победа и нерешено) и Пољском (реми у гостима). Проблем су опет биле утакмице против такозваних аутсајдера. Пре четири године догодио нам се Азербејџан, а сада редом Казахстан и Јерменија. Очигледно да имамо проблем са бившим совјетским републикама, као и раније са СССР-ом.

--------------------------------------------------------------------------

Чудо једини спас

Србија још није изгубила математичке шансе да се квалификује за шампионат у Аустрији и Швајцарској. Да би до тога дошло, уз обавезне све три победе до краја квалификација, потребно је и да Пољска код куће не савлада Белгију, или да Португалија у наредна три меча освоји мање од шест бодова. Дакле, остало је да се надамо чуду, мада како су изабраници Хавијера Клементеа играли до сада нити је то реално, нити смо заслужили да се нађемо на највећој смотри континенталног фудбала.

--------------------------------------------------------------------------

Срушена традиција

Наша селекција је до сада пет пута учествовала на првенствима Европе, односно на сваком другом – непарном такмичењу. Овога пута смо срушили ту традицију, пошто нас на 13. шампионату највероватније неће бити. Подсетимо, некадашњи "плави" су играли 1960. у Француској, 1968. у Италији, 1976. у Југославији, 1984. поново у Француској и 2000. у Белгији и Холандији, док су 1992. враћени из Шведске.