Америка на прагу нафташке револуције

САД ће до краја године постати водећи светски произвођач „црног злата”, тврди Међународна агенција за енергију

Америка ће до краја године избити на чело светских произвођача нафте, истискујући са врха те листе Русију (10,1 милион барела дневно) и Саудијску Арабију (9,7 милиона барела дневно), проценила је почетком седмице Међународна агенција за енергију (ИЕА).

Овог августа америчка производња „црног злата”, етана и пропана достигла је 11,5 милиона барела дневно. „Бум“ експлоатације нафте из уљних шкриљаца, од Тексаса до Северне Дакоте и Аљаске , допринеће да већ ове јесени САД по производњи нафте претекну Саудијску Арабију први пут од 1991. године, саопштава ИЕА.

Нови статус САД на светском тржишту нафте – у амфитеатру 64 оружана сукоба ниско-средњег интензитета на свету (већином у регионима богатим петролејом) – оптерећује блиске политичке и трговинске партнере Вашингтона, као и водеће америчке петрокомпаније.

Деценијама животно зависна од нафте, махом са Блиског истока и из Африке, Америка је 2005. године увозила 61 одсто „црног злата” неопходног тамошњем тржишту. У тренутку избијања глобалне финансијске кризе, инициране на Волстриту, 2007. године, САД су на домаћем терену производиле пет милиона барела нафте дневно. Од тада је америчка производња „црног злата” порасла за око 3,2 милиона барела дневно, овог месеца достигла је 8,87 милиона мерних бурића (158 литара), а до краја године, каже ИЕА, достићи ће и девет милиона барела дневно.

Шта ће САД (и тамошње приватне петрокомпаније) радити са толиком нафтом, ако је домаћа потрошња (у односу на БДП) у истом периоду од 2007. године опала за 16 одсто, односно 3,3 милиона барела дневно?

Дилема није реторичка.

Наиме, Конгрес САД је средином седамдесетих година прошлог века, након нафташког ембарга ОПЕК-а, забранио домаћим произвођачима да извозе сирову нафту. Објава званичног Вашингтона пролетос да разматра могућност укидања те забране изазвала је моментални раст цена нафте на светском тржишту.

Шта може бити повод да најављени светски рекордер по производњи нафте разматра измену одлуке донете пре скоро 40 година?

Један од разлога јесте чињеница да је силна домаћа нафта која се у међувремену појавила на америчком тржишту другачијег (слабијег) квалитета од бесумпорне афричке и нешто теже арабијске – које су деценијама пуном паром прерађивале рафинерије у САД. Прилагођавање рафинерија новодоступној домаћој сировини захтева велика улагања. Да ли би прерада америчке сирове нафте у иностранству могла бити профитабилнија петрогигантима?

Са друге стране, Американци су (а са њима и остатак развијеног света) још од 2005. године осетно почели да смањују потрошњу нафтних деривата. Американци, наиме, данас много мање возе велика кола него некада, путују ређе и много више користе гас у домаћинствима. Америчка индустрија је упоредо, где год је могла, замењивала погонске нафтне деривате разним врстама природног гаса.

„Тражња нафте и нафтних деривата у САД у последњих осам година драматично је опала због драстичног скока цене нафте (за око 50 одсто) у периоду 2002–2011. године”, преноси Ројтерс оцену Енергетске информативне администрације САД.

Нагли успон производње нафте из уљних шкриљаца у САД од 2011. године утицао је на пад цене сировине у САД, али Американци више не троше „црно злато” као некада.

Да ли би се америчким петротајкунима више исплатило када би тамошњу сирову нафту продавали страним муштеријама? Званични Вашингтон решаваће те загонетке у догледној будућности.

У међувремену, цена нафте на светском тржишту ових дана пада најоштријим темпом од 2012. године, упркос растућем кошмару на Блиском и Средњем истоку, невољама на терену водећих афричких произвођача (Нигерија и Либија), кризи у Украјини...

Да ли су интереси ОПЕК-а, водећих приватних петроинвеститора, званичног Вашингтона и купаца нафте широм света данас у новом раскораку?